Ко је крив?
“Цвеће је украс баште, лептир је украс цвета, а деца пуна маште, деца су украс света”, најљепши су стихови о дјеци које је на посебан начин отпјевао легендарни Миња Субота, уз кога су стасале бројне генерације. Свако дијете на свијету заслужује управо то, безбрижно, распјевано дјетињство обојено љубављу.
Бриге и проблеми су за одрасле, не за малена бића невиног погледа и најискренијег осмијеха. Страх, бол, разочарење и патња требало би да буду непознаница сваком човјеку, а посебно најмлађима.
Нажалост, из дана у дан стварност нас демантује. Та танана створења, незрела и физички и психички, неспремна да се ухвате у коштац са животним недаћама, све чешће су трн у оку предатора који у секунду злим намјерама и лошим дјелима избришу њихове осмијехе.
Још страшније звучи када се злостављање догоди у породичном дому или установи за збрињавање дјеце.
Данима већ јавност у Српској згрожава се над информацијама да су штићенице Дома “Рада Врањешевић” у Бањалуци биле мета насилника. Да зло буде веће ријеч је о људима који су запослени у тој установи чији је посао био да воде рачуна ко улази у Дом, да сви којима је ова установа замијенила породични дом унутра буду сигурни и безбрижни. Нажалост, први они су се побринули да све буде супротно од тога.
Посљедњи случај није једини, нажалост, који се догодио у овој установи. И крајем прошле године дјевојчица од свега 13 година повјерила се васпитачу да је била жртва напаствовања портира. Након пријаве, против њега је покренут дисциплински поступак, био је суспендован, умањена му је плата, а онда је враћен на посао.
Враћен на мјесто злочина, поново пред исту ту дјевојчицу и друге дјевојчице. Враћен! Чак и ако је урађено све по закону до посљедњег слова, ако су све процедуре испоштоване, зар је нормално да буде враћен на посао? Зар је нормално да која марка мање на рачуну буде казна за трауме које остају доживотно?! Све и ако је по закону, погрешно је и треба мијењати такве законе. Требало их је промијенити јуче, да већ данас нека нова дјевојчица не би проживљавала исто.
Ко је крив нека испитују они који су плаћени за тај посао. А и када се утврди ко је крив, тешко да иједна казна може да избрише ожиљке сваком дјетету које се нашло у канџама педофила. Казне за оне који се дрзну и да помисле а камоли повриједе недужно створење које нити може да се одбрани нити да побјегне требало би да буду ригорозне. Једно “жао ми је” или било чија оставка неће вратити вријеме, нити избрисати трауме. Иако нико нема право одузети другом живот, без обзира на то колико гнусно дјело чинио, има право смјестити га иза решетака животно. Они који су спремни да повриједе дијете не заслужују другу шансу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
