Кисело млијеко

Милијана Латиновић

Сточари у Републици Српској никако да стану на зелену грану и ишчупају се из губитака. Из године у годину муку муче с нелојалном конкуренцијом, с прекомјерним увозом меса, млијека и јаја сумњивог квалитета.

Никако да саставе низ од неколико добрих година, да је понуда добра, потражња велика и да оно што су великом муком, трудом и с љубављу произвели успију да уновче.

Све се свело углавном на борбу за голо преживљавање. Још једном сви они свједоци су да је све што раде хљеб са седам кора.

Међу онима којима је вода дошла до грла јесу мљекари који су доспјели на ивицу опстанка јер се откупна цијена млијека не помјера ни за фениг горе. Сточна храна је поскупјела, комуналије такође, радне снаге нема ни за лијек, а фармери у Српској, бар оно мало што их је остало, литар млијека у откупу дају у бесцијење, односно за свега 0,50 или 0,60 марака.

С друге стране, литар прерађеног млијека како из домаћих мљекара тако и оно увозно у маркетима кошта три пута више.

Рачуница је и више него јасна. Чак је и литар воде у продавници скупљи него литар млијека у откупу.

Све то бацило је домаће мљекаре на кољена а на многе фарме ставило катанац. И ови што још донекле одолијевају свим проблемима више су у минусу него што имају неку корист од свога рада. Боре се да не угасе фарме, надају се да ће боље сутра ипак сванути. Надају се већ годинама, али узалуд.

Њихова судбина је неизвјесна.

Из године у годину у њиве улазе са стрепњом, гледајући у небо али и у новчанике и надајући се да новац који уложе у сјеме, ђубриво, орање, сјетву и жетву житарица потребних за исхрану стоке неће бити бачен у вјетар.

Литре проливеног зноја, жуљевите руке и лица поцрњела од сунца у пољима гдје раде од јутра до мрака, свједоче о њиховом труду и жељи да живе од свога рада и да са својих десет прстију прехрањују породице. Упркос томе, коцкице никако да се сложе у њихову корист, па да са осмијехом на лицу жању плодове свога рада.

Сви они већ одавно упозоравају надлежне да су пред нама гладне године не буду ли предузете неке конкретне мјере на заштити домаће производње. А онима који доносе одлуке вапаји пољопривредника као да не долазе до ушију. Европа је своје заштитила и максимално подстиче своје произвођаче. У трци с њима, домаћи произвођачи већ унапријед губе утакмицу. И то је опште познато. Судбина мљекара и свих осталих пољопривредних произвођача јесте у рукама оних који кроје мјере подршке, висину подстицаја и могу да зауставе прекомјеран увоз. Без пољопривреде нема ни привреде, а кад привреда падне на кољена празне ће бити трпезе и пољопривредника и административних радника.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана