Како даље?
Политичка ситуација у БиХ је под будним оком многих унутар, али и изван њених граница. И док су на појединим адресама “пресјекли” и објелоданили своја виђења, односно казне, на другима још вијећају, а на трећим трагају за потезима који би могли да врате земљу у неке нормалне оквире.
БиХ је и данас, готово три деценије након што је стављена тачка на крвави рат, под међународним протекторатом и са странцима чији су прсти још ту, у многим одлукама које се воде као ставови званичних институција. Иако је то и више него ненормално, у земљи која се описује као суверена, некима то не представља никакав проблем, већ сасвим супротно. Куцају на та “страна” врата сваки пут када загусти, дозивајући у помоћ оне који су сносе добар дио одговорности за хаос у који је БиХ запала. И из којег ће се, према свему судећи, тешко извући, јер не пролази готово ниједан приједлог.
Предсједници Србије и Турске су током посљедњег састанка разговарали и о БиХ. Јасно је да је, по природи ствари, и једнима и другима стало да се ово што сада имамо на домаћем терену поправи, из ових или оних разлога. Када је стигла та објава, да су спремни да буду својеврсни домаћини састанка за који би позив требало да стигне представницима народа, потајно се надало да ће они бити прихваћен од свих, али није тако.
Поново се показало да некима у Сарајеву није до разговара, без обзира на то ко их прижељкује и да би они најрадије да странци из европских и америчких канцеларија раде умјесто њих, кроје законе и политике, јер им одговарају, а за остале у БиХ их није брига.
Жеља за доминацијом и превлашћу је све видљивија. Тешко је разумјети да има оних који у старту одбијају разговоре, а стално прстом упиру у друге и вичу да су кривци за стање у БиХ. Изгледа да управо њима, који надалеко важе за једине душебрижнике у данашњој БиХ, сасвим одговара ово стање и да само чекају и да су у стању чекати све док они који су им наклоњенији не посегну поново за одлукама које су, реално гледајући, најпогубније за земљу у коју се заклињу.
Домаћи лидери су ти који треба да разговарају и доносе одлуке. То никада није било лако, али је остало уписано да су након дугих преговора донесене одређене одлуке и тако направљен корак напријед. Разговор је пут на којем свако има право, може и треба да изнесе своје ставове, али ако се у старту и позив за разговор игнорише или одбија без аргумената, свима треба бити и јасно ко тренутно кочи излазак из ове, ко зна које у низу кризе.
БиХ на руку не иде ни ова година, јер је изборна, према календару и већини ће бити изговор за јачање тешке реторике с циљем останка или доласка на власт. Ипак, иако смо на корак до тог изборног лавиринта, за разговор мора да буде мјеста. Боље милом, него силом.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
