Кад смијех постане бол
Свако вријеме има своје бреме, а чини се да их, ово у којем тренутно живимо, има и превише јер смо животе ставили на тацну звану интернет, са које свако може да, углавном сам, узима шта му одговара, а на коју је могуће ставити и оно што их може прекинути у секунди.
Друштвене мреже су преотеле стварност у своје руке. Све више, као друштво, живимо с оне стране екрана јер тамо можемо да “замажемо” очи свима. Тамо туга постаје срећа, нико не пита шта се крије иза осмијеха док се нижу лајкови, филтери сиромаштво претварају у богатство, клипови засмијавају планету. И ту, ако изузмемо све те лажне слике о нама, ништа не би било спорно када бисмо могли само и искључиво ми одлучивати о томе шта ће свијет видјети, али небројено пута се показало да не можемо.
У модерном добу појединци су себи дали за право да одлучују ко ће видјети неки наш пад, гаф, тренутак збуњености и слабости. Пласирајући снимљено, и то без дозволе оног ко је у центру пажње, у свијет путем друштвених мрежа дали су себи слободу да одлучују о томе коме ће се народ смијати, а кога ће жалити.
Суровост те, ничим дате и заслужене, слободе милиони су осјетили на својој кожи. Међу њима има и оних о којима једино што најчешће знамо јесте да су ту из нашег окружења и ништа више од тога.
Не знамо ни какве слике ни ожиљке из дјетињства носе. Не знамо колико, и да ли су јаки, или можда слаби. Не знамо ништа, осим тога да њихова озбиљност или провала доноси лајкове и врх љествице некима који не размишљају да се све може промијенити преко ноћи.
Интернет је све суровији јер су људи, генерално гледајући, све суровији. Све мање се мари за човјека, а све више гледа у број пратилаца и реакција. То више није оно исмијавање какво је било до прије неколико година када се могло само препричати шта се неком догодило или када то види група из града или школе. И тада је многе бољело то подсмијавање и пратило дуго кроз живот остављајући трага. А колико ли то тек реже данас када то гледају хиљаде, па и милиони?
Сваки човјек је прича за себе. Свако се другачије носи са притиском и од тога зависи и да ли ће стати или наставити даље, али суштина је једна - нико нема право, чак и у овом добу, да исмијава и линчује, али то ћемо, изгледа, учити на тежи начин.
Крајње је вријеме да се “ресетујемо” и схватимо да смо људи, а не роботи, а да свако, када и помисли да подругљиви снимак некога пусти у јасност, прво размисли како би одреаговао неко његов најближи када би му, ни кривом ни дужном, била наметнута улога једног таквог главног актера.
Саучешће породици Младена Дулића, његовим пријатељима и свима којима је, током своје тек 22 године, измамио на лице и сузу и осмијех. Нема ријечи које ће им ублажити бол, али на нама, као друштву у цјелини, јесте да никад не дозволимо себи да будемо окидач због којег ће неко дићи руку на себе.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
