Кад нада тиња
Три деценије. Ето толико је готово времена прошло од када су потписима заустављени меци, мине и гранате, а земља уведена у ново уређење, замишљено тако да они који су се до јуче гледали преко нишана, поново заједно дижу домове из пепела. Међутим, има и оних који већ дуже од три деценије оплакују пожутјеле слике, јер су им само оне остале од њихових најмилијих. Зашто? Зато јер они немају ни гроба, а нема ни њих. Нестали су.
Крваве деведесете године прошлог вијека разориле су бројне породице, раздвојиле до тада нераздвојне друге, заљубљене парове, срушиле домове. Ватре су гутале огњишта, дјеца вриштала за родитељима, мајкама срца пуцала за синовима чију су младост стале на прве линије одбране.
И, како то обично и бива, све има свој крај па тако и рат. Вијест из Дејтона у новембру 1995. године већину је обрадовала, јер је означила долазак мира и слободе, али остало је незадовољних на све три стране који чине ову и овакву данашњу БиХ. Земљу која и након три деценије не зна гдје је, нити гдје иде и коме даје да је води.
Многе истине још су закопате, а многи циљеви још живе. Један је упорно настојање да се на што бољи начин прикаже и преварама докаже да су Срби у посљедњем рату били једини злотвори, крвници, убице, а ни у ком случају жртве, јер је то резервисано махом за оне који се изјашњавају као Бошњаци.
И у том зачараном кругу одбране и напада у годинама мира живе и оне породице које ни након три деценије и дуже не знају ништа о својим најмилијима. Блиједе и слике и све је више Н. Н. лица, а све мање имена попут Марко, Мирко, Јанко, Никола, Славко, Марио... Списак је дуг па и недопустиво предуг, ако се погледа колико је времена прошло и ако је тачно оно што упорно наглашавају они који данас заступају њихове породице - на нивоу БиХ нема воље да буду нађене, а потом и идентификоване нестале особе из реда српског народа.
Из организација и удружења годинама упорно, али и даље неуспјешно траже правду за своје најмилије, упозоравајући да су њихови посмртни остаци ту, како се каже, пред очима, али да би само требало да буде воље да их и угледају, ексхумирају, идентификују и предају породицама како би их достојно сахранили. Како би имали гдје доћи, положити ружу, запалити свијећу и вјеровати да коначно могу да почивају у миру.
Међутим, многи очеви и мајке су спуштени у гроб прије него што су пронађени остаци њихове дјеце јер се, ето, неко усудио да се игра и посмртним остацима. У годинама које су остале иза нас небројено пута смо свједочили апелима из дубина најчистијих душа да надлежне у процесу тражења несталих НЕ СМИЈУ да прате селекције, да су све жртве исте и да морају да се уложе исти напори у трагању за свим несталима. Без обзира да се тражи Мирко, Мате или Махмут. И тако морају да посложе ствари у глави чим прије сви они који су на било који начин дио процеса тражења и идентификације несталих којима је изгубљен сваки траг. Јасно је да вјероватно сви никада неће бити пронађени, али укупан резултат мора бити збир воље, жеље и објективности, а не малверзација и намјерног прикривања трагова, с тим и истине. Нада да ће тако бити још тиња.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
