Кад маске изблиједе

Ведрана Кулага Симић
Кад маске изблиједе

У БиХ је све могуће, а понајвише оно што се чини немогућим. Надалеко позната и још више препозната као земља случај или модерно уређена колонија опстаје већ готово три деценије, јер то, како се чини, више жели дио домаћина него странци.

То се најбоље види ако се за примјер узме састав и дјеловање Уставног суда БиХ, који је годинама један од главних тема када треба подгријати политичке тензије и један од асова у рукаву у оним данима када се треба показати наводна брига о уставности у овој земљи какве тешко да има игдје.

Као главни чувари суверенитета БиХ, њеног интегритета и уставности промовишу се понајвише они који и данас, три деценије након потписивања мира и Дејтона који је у нове оквире ставио овај дио Балкана, на сваки приједлог за разговор о отвореним питањима или прво трче на адресе страних ментора или их из свега гласа позивају у помоћ, тражећи санкције за Републику Српску. За овај дио БиХ, или како воле да кажу РС или мањи ентитет, јер су се њени званичници усудили да дирају њихову светињу звану Уставни суд коју су, ни мање ни више, дали на чување странцима. Онима који су за њих и за њих навијају, а требало би, ако је по праву и правди, да буду независни. Али...

Просто је невјероватно да дио политичког Сарајева не жели ни да прича о томе да је вријеме да се страним судијама лијепо захвалимо за све што су учинили, а учинили су и превише и то, у неку руку, не понајвише на штету Српске, него управо БиХ.

Уставни суд БиХ је, када се сагледају његове одлуке, а посебно начин одлучивања који је на снази посљедњих мјесеци, све само не мјесто гдје треба да буду заштићен темељ и ове и овакве БиХ, јер он ипак постоји.

Уставни суд БиХ је постао мјесто сукоба, а не владавине законитости и уставности, јер дио политичара из ФБиХ више, за разлику од неких ранијих година, нити учествује у раду оних институција гдје неко само и покуша да отвори причу у реформи тог суда. Најбољи примјер за то је Дом народа Парламента БиХ који је због приједлога закона о Уставном суду, гдје је Република Српска навела да све судије треба да буду биране у БиХ и да тај суд треба да осликава национални карактер земље, у својеврсној блокади. И то без назнаке да би “примирје” ускоро могло да закуца на та парламентарна врата.

Ако на тренутак оставимо по страни политичке наочаре и погледамо оним реалним, зар не би било нормалније да након толико времена направимо тај искорак и кажемо збогом свим странцима из домаћих институција? Било би, и управо због тога што се то неће још, изгледа, задуго десити гледаћемо изнова и изнова бригу Сарајева за БиХ на начин да се из петних жила труди да протекторат остане. Да нам странци кроје капу како само њима одговара и да један народ настоји да држи под својим скутима друга два, несвјесни да су им маске, о бризи за Устав, иако су још ту, одавно изблиједјеле.

Улогом и дјеловањем Уставног суда не треба се играти, а под маскама причати како су одлуке тамошњих судија крајње и обавезујуће те да о њима нема расправе. То би било тако и биће, али оног дана када и та правосудна институција дође на своје мјесто.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана