Језик и историја
Босански језик данас је јачи него икада, став је бошњачких лингвиста. Ту тврдњу поткрепљују чињеницом да су за протеклих 20 година свом језику вратили име којим су га кроз историју називали, донесена је босанска повеља, објављени су босански рјечници, босанске енциклопедије, врло важни за научно утемељење босанског језика. Босански језик се данас изучава на више катедри у Сарајеву, али и у иностранству гдје је прихваћен као пуноправан члан европске породице језика. Бошњачки лингвисти, дакле, раде своје. Једино им недостаје, кажу, друштвена брига о језику.
Лингвистичка стварност у Републици Српској је обрнута. Далеко од сваке научне етике је Aкадемија наука и умјетности РС која је у априлу основала четири института. Aкадемици Српске, ти церемонијал мајстори смјештени у црвеној чохи новоуређене зграде, сами су себи довољни. Они се самопостављају, међусобно обожавају, ћуте и чекају да се власт избори за статус српског језика у Републици Српској.
Све што су урадили за српски језик у протекле двије деценије стало је у једну реченицу "Постоји један језик српски, све остало су политички језици". С том тезом врте се као вјеверица у точку, заборављајући да су Институт за језик и Институт за историју национална ствар и да не могу да буду у истој равни са институтом за машинство.
Иако постоје већ осам мјесеци, јавности Републике Српске, чланови института још нису предочили шта су наумили, које пројекте ће имати, ко ће радити научна истраживања. Нису успоставили сарадњу са сродним институцијама Филолошким факултетом у Бањалуци и Источном Сарајеву. За сада су изабрали директора, пардон поставили. Из шешира је извучен Слободан Реметић из Београда, једини лингвиста којег Aкадемија наука и умјетности РС има.
Није им требао професор Милош Ковачевић, један од водећих лингвиста на српском говорном подручју који је први покренуо иницијативу да се оснује Институт за српски језик и већ десет година указује на значај постојања те институције. Није им одговарао ни професор Ранко Поповић који је имао углед још прије рата у Институту за језик у Сарајеву. Ко год не пристаје да се удјене у клупко ја теби - ти мени, није добродошао у Друштво за узајамно обожавање тј. Aкадемију наука и умјетности РС.
Да је у Републици Српској постојало институционално наступање лингвиста и историчара у сарадњи са политиком, све приче бошњачких лингвиста и политичара о стварању босанске нације, говорењу босанским језиком отишле би у вјетар. Будући да нема научних ставова, Бошњаци могу да раде шта хоће.
A научницима у Српској политичари су криви, њихово је образложење да су интелектуалци занемарена категорија друштва. Па господо, изволите, изборите се. Политичари не могу расправљати о језику ако им неко не понуди. Власт је ту да се стави иза интереса народа и да помогне спровођење и институцијализацију датих идеја. Политика, наравно, не би смјела да искаче мимо научних интереса сопствене државе, али иницијатива мора да дође од струке. Јер језик и историја су као хљеб. Што рече Матија Бећковић "Ко хљеба и језика има, све има и кад ништа нема".
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
