Јаук чаршије

 Разлог је и више него једноставан. За изборе на којима се указала историјска шанса за промјену власти након 30 година владавине Мила Ђукановића жестоко су се заинтересовали Срби у свим државама региона. А када су исти ти Срби подржали екипу окупљену контра Ђукановића, било је довољно да се за изборе заинтересују и сви остали којима је једини заједнички садржилац да буду - контра Срба.

Отуда су на површину изгмизали разни квазикосмополити, самоубијеђени мислиоци, самопрозвани носиоци критичке свијести, такозвани борци против клерикализма, фашизма и других сличних изама које без икакве ограде лијепе само Србима, отворено се стављајући на страну Ђукановића, при томе заборављајући све његове улоге и улогице из ратног периода када су га исти ти или њима слични називали и агресором и злочинцем. Мило је у међувремену окренуо ћурак, почео да се извињава, а Србе у властитој држави да шиканира, омаловажава и на крају крајева негира. Сасвим довољно да постане добар момак, европејац, модерни лидер и слично... Осим тога, догађаји у Црној Гори, потпуно неуобичајено, на исту страну су довели власт и опозицију у Српској па су и једни и други, што отворено, што у рукавицама, подржали опозицију. Ни народу не бијаше баш свеједно па многи из Српске похрлише бар једном на неку од литија у Црну Гору уз повремену организацију сличних манифестација и у својој земљи. Чињеница да су се пред црногорске изборе на истој страни нашли и Мазалица, и Станивуковић, и Стевандић, и Вукановић, јасно је дала до знања једном већем дијелу сарајевске чаршије и њиховим хаџијама у Бањалуци да је потребно жестоко ударити на такве трендове, сасјећи их у коријену, омаловажити, дехуманизовати... Па је тако Ђукановић проглашен за антифашисту, а Мазалица и Станивуковић за четнике.

Након објаве резултата и првих наговјештаја побједе опозиције, ухватили су се за сламку па почели, сви ти силни космополити и грађанисти, бројати крвна зрнца Дритану Абазовићу, питајући се значајно, како ће Албанац у власт са четницима, јаучући не би ли се некако сарајевски дипломац ипак смиловао па у нову владу отишао са ДПС-ом. Међутим, вијести из Подгорице, Будве и Цетиња говоре да им неће преостати ништа друго до сиктање.

Нешто сасвим друго су разлози због којих су се у Српској на истој страни нашли и власт и опозиција. И док су први у црногорском случају уочили још једну прилику да јасно истакну свој изразито просрпски наратив, други у извјесном паду Ђукановића виде шансу и наду за политички успјех на властитом терену. У првом случају у питању је играње на сигурно, а у другом прилично велик недостатак осјећаја за стварност. Јер овдје нити постоје разлози због којих се опозиција ујединила против Ђукановића, нити постоје било какви основи на којима би се опозиција могла ујединити, нити, на крају крајева, постоји стабилна опозиција, а и за ону која тренутно егзистира нико не може да гарантује да већ сутра неће прећи у други табор.

И зато ће се све углавном завршити објавама на “Твитеру”, снимцима “Инстаграму” и осталим мрежама које су, ако је то уопште икоме и важно, у предизборном периоду у Црној Гори завршили не у другом, него у петом или шестом плану.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.