Јасле за бираче
Изборни закон БиХ одавно је превазиђен, препун недостатака и мањкавости које омогућавају бројне злоупотребе и тога су апсолутно свјесни у свим политичким партијама, али воље за његове измјене или боље речено за израду потпуно новог изборног законодавства једноставно - нема.
Парламентарне и интерресорне радне групе за измјену закона годинама се формирају са тим задатком, али резултати се своде на козметичке измјене, а много чешће чак ни на то. Случајно или не, најчешћи кочничар била је СДА, која је по обичају након постигнутог договора у поменутим интерресорним радним групама о важним питањима на крају убацивала неку неприхватљиву ставку и тако рушила комплетан договорени пакет. Међутим, за политичаре неуобичајено искрен је дугогодишњи парламентарац и актуелни делегат СНСД-а у Дому народа БиХ Лазар Продановић, који је за наш лист отворено рекао да “ни владајуће, ни опозиционе странке нису за суштинске промјене, јер изгледа да недостаци у закону свима одговарају и да их сви користе”. То је поражавајуће тачно, јер практично потврђује да странке приликом бирања између демократске воље грађана и с друге стране могућности манипулисања том вољом у своју корист, по правилу бирају ово друго.
При томе додатно поражава чињеница да се у жестоком политичком рату у вези са избором чланова Централне изборне комисије БиХ кристално јасно види да нико од политичких актера не жели тој институцији да обезбиједи неопходну независност, већ да је ријеч искључиво о борби за политичку контролу над тим тијелом. Руку на срце, ништа другачије није ни кад је ријеч о правосудним и било којим другим институцијама над којима политика жели контролу, али проблем је што је изборно право једно од основних демократских права које вуче коријене из античког доба и зато и у симболичком и у стварном смислу има највећи значај, а у БиХ све друго вуче на тај период, осим права на слободан избор.
И у том некако и лежи суштина, јер политику у античком смислу, као борбу за опште добро одавно не доживљавају ни политичке партије, ни грађани. Партије функционишу као права предузећа лишена било какве идеологије и за наклоност бирача се не боре програмима, већ радним мјестима на државним јаслама, при чему нико не поставља питање од чега и до када ће запослени беспосличари у бирократији примати плату, јер држава јесте најбоља крава музара, али и најбоља крава на крају може да пресуши.
Проблем је што опозиција на републичком нивоу упозорава на то, али у локалним заједницама у којима има власт не ради апсолутно ништа да то и потврди, односно ради све оно за шта оптужује власт на нивоу Српске. Зато су избори одавно постали оно што стаје у изреку о Курти и Мурти.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
