Јачање локала

Пандемија вируса корона, која под својеврсним кључем држи цијели свијет већ дуже од двије године, и даље узима маха, јер мало је оних који могу да се понашају као да се ништа не дешава и да је све као, што би се рекло, као некада.

Српска је, реално гледајући, једна мала средина, али цијена која је плаћена да би настала и опстала је свемирска. На њеној листи локалних заједница су неке које броје тек неколико десетина или стотина грађана, али све треба да буду равноправне за републичку власт. Без обзира на то колике су и ко је на власти,  да ли они који чине владајућу већину у Републици Српској или они који су попунили опозиционе клупе у Народној скупштини. Јер у свакој од њих живи народ који још вјерује у будућност на овом дијелу брдовитог Балкана. И то треба сваки функционер да има на уму. Стално.

Посљедњи подаци показују позитивне помаке на локалном нивоу. Коначно је почео пад задужености општина и градова, а не треба испуштати из вида све што је пандемија донијела и узела.

Руже никада нису цвјетале на цијелој територији Српске, што је у неку руку и немогуће, али сви, од локала до највиших нивоа власти, би у наредном периоду требало да оставе личне интересе по страни и дјелују у правцу који доноси добробит свима. Не само политичарима и онима који их у стопу прате.

Такво понашање може, а на неким адресама, и доводи само до тога да и они који никада нису помишљали да одлазе одавде, увелико пакују кофере и срећу траже у туђини, а неки су већ навикли на живот с оне стране границе. Сваки позитиван помак је добро дошао, баш као и податак да је смањен дуг локалних заједница, али треба ту још доста, доста посла и промјена да би се ствари вратиле на прави пут. Да би задржали народ на овом подручју за коју смо се борили. Јер без народа, дјечије граје, задовољних радника и срећног трећег доба ништа нећемо имати.

Села су нам одавно угашена. Ако се настави овако, у скоријој будућности бисмо могли генерацијама које долазе да причамо о селима као о бајкама, јер неће имати прилику да уживају на имањима у тишини природе. Далеко од града, бетона.

Република Српска, а и свака општина и град понаособ, треба да окрену на лист развоја и да се боре за оне који вјерују у њих да би их задржали. Није довољно само говорити о страним и домаћим инвеститорима и о томе како су овдје или тамо отворили погоне и постројења, ако ће давати плате које не могу да покрију ништа, а камоли да обезбиједе услове живота достојне човјека.

Ова Република то није заслужила. Овој Републици нису потребне празне улице. Треба јој живот. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.