Излаз
БиХ, по свему судећи, наставља по својим старим обичајима, чинећи све да не буде прекинут низ кризе по којој је и те како позната далеко изван својих граница и овог дијела узбурканог Балкана.
Ситуација је у ријетким моментима била потпуно стабилна и под контролом, а на томе највише можемо да захвалимо онима који су бирани у име народа и са задатком да и раде током мандата у њиховом интересу.
Међутим, лакше је набројати случајеве када је то и било тако, него колико су пута својим дјеловањем производили кризу и стављали у окове заједнички ниво власти у овој земљи, а тиме и добар дио народа који се још труди да на овом дијелу планете остане и у будућим данима, мјесецима, годинама.
Својеврсни аутор ове најновије кризе, која је само привидно спласнула, јесте, ни мање ни више, него Уставни суд БиХ, односно судије које су још ту, а међу којима су и три странца које бошњачки политичари чувају као очи у глави и спремни су да учине све да би им обезбиједили трајни останак у БиХ.
И то је само један од апсурда ове земље и дијела оних који годинама стоје иза ње. Барем на основу функције, јер заиста је изван сваке памети да им је више стало до тога да странци управљају овом земље него да тај посао, већ толико година послије Дејтонског мировног споразума, преузму домаћи стручњаци.
Доста покушаја да се то промијени је било у протеклом периоду, а долазили су углавном из Републике Српске, уз повремену подршку кључних фактора из реда хрватског народа. Бошњачки политички представници нису били за то, чак су бјежали и од тога да уређење Уставног суда и дође на дневни ред.
Ма колико су понекад и политичке структуре из Српске посезале за овим у моментима када је то, једноставно, била потреба како би се друга, можда чак и важнија питања сакрила привремено под тепих, суштина је да управо они којима је сва прича сажета у суверенитет, тај најважнији сегмент постојања и БиХ дају у руке другима.
И ту се поново враћамо на почетак. Исти по ко зна који пут. Политичари кажу да спремају планове за деескалацију ситуације, а дио њихових страначких колега својим потезима чини управо супротно и то у вријеме док се дају нови рокови да они први припреме понуде за преговоре. Али то је управо БиХ.
То је земља у којој о мало којем питању политичке природе има сагласности, а за то не треба кривити само оне у такозваном политичком Сарајеву или и неке у српском корпусу.
Велики, али велики дио кривице за чињеницу да и након три деценије мира и новог поглавља у историји ова и оваква земље и даље тражи излаз из свега тога те врата за боље сутра јесу странци. Они који би у својим земљама били можда тек мало већи од маковог зрна, а овдје глуме и бога и батину.
Излаз нам је ту пред носом, само се треба свако држати углавном оног пута и права које је добио тог новембра 1995. године, а о осталим смјерницама да се аргументовано преговара.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
