Историја

Ведрана Кулага Симић

Република Српска је надомак свог 30. рођендана. У годинама које су остале иза ње и које чине њену историју уписано је доста доста, као и у сјећањима оних који тих несрећних деведесетих година прошлог вијека нису отишли у мирнији свијет - далеко од ратишта, метака, бомби, иако су можда и могли.

Умјесто тога одлучили су да склоне породицу на што безбједније мјесто тих дана и мјесеци док су они стали на браник отаџбине, увјерени да им је баш ту мјесто.

Превише их се никада није вратило на сигурно. У превише породица је, дан када је потврђен мир, дочекан без очева, а превише је бораца на ратиштима широм данашње Српске оставило дијелове својих тијела. Превише и данас има домова у којима се осјећају посљедице, било да се ради о траумама због слика са ратишта које не блиједе или оних које виде сваки дан када отворе очи. Када сагледају какав им је сада живот у миру.

Република Српска треба да памти сваког свог часног борца и да им омогући што бољи живот за живота, а послије тога да им вјечно имена и презимена пише најзахвалнијим словима, јер су Српској несебично дали све.

А дошло је вријеме да они, који су имали среће, па су дочекали мир и данас живе у њему, испричају своје ратне приче да их вријеме не би избрисало.

Многи су их већ испричали и доста пута препричали у кругу породице. Као и у данима слава или других окупљања када, по некој неписаној традицији, у том једном моменту мора да се помене ратни пут, саборци који су живот оставили на линији, они који данас опет гледају како да преживе, али међу тим причама, тешким и претешким, увијек има и оних које измаме осмијех. О ратном путу војника и српских јединица чуло се до данас доста тога, али је општи став да о томе, ма колико и данас било тешко, треба што више да се прича да бисмо тиме дали, свако понаособ, свој допринос историји и очувању сјећања на оно што су прошли и за шта су се изборили.

Неке ствари су већ покренуте с те мртве тачке. Снимљени су документарни филмови о командантима, јединицама у којима је доминирала управо “жива ријеч” сабораца и другара из ровова, јер је то најбољи начин да се прикаже и емоција и права истина. Све што је до сада снимљено остаће и послије нас, а нови циљ, до којег жели да дође и Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих, јесте да на једном мјесту сабере што је могуће више свједочанстава о ратном путу појединаца и јединица. Да и они који нису имали прилику или из ових или оних разлога нису жељели да о томе причају, сада проговоре. Отворе срца и кутију у којој годинама чувају ратне успомене и тако помогну онима који ће некада да истражују куда је и како прошла њихова јединица. Кажу детаље којих нема или их можда неће ни бити у основним историјским уџбеницима, али хоће у архивама за оне који буду хтјели да знају више.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана