Испит хуманости

Све су то приче које су нас посљедњих мјесеци на тренутак зауставиле. Навеле нас да се замислимо. Натјерале нас да се окренемо и застанемо. И да се запитамо - како да им помогнемо?!

Ријетки су они који су остали хладни и имуни на дјечије сузе, немаштину, болест и тугу. Којима нису задрхтале новине у руци док су читали са чиме се свакодневно сусрећу ови тако мали људи, а тако велики хероји.

Доказ за то је да су се многи јавили да пруже помоћ из свих дијелова Републике Српске, региона, па чак и другог континента. Већина их није ни питала колико, питали су само како. 

Хуманитарне акције су одјекнуле и за тили час промијениле живот онима који нису ни сањали да је могуће то да се деси.

Били смо људи, што је како нам се чини у данашње вријеме најтеже бити. И треба да смо поносни на то.

Положили смо испит из хуманости.

Али, оно што не треба да заборавимо јесте да ће оваквих прича увијек бити. То је нешто, што се нажалост не може спријечити таман ни да смо најуређеније и најбогатије друштво. Можемо да кривимо лошу политику, судбину или систем, али увијек ће бити оних којима је помоћ потребна.

Питање је само колико смо ми спремни другима да помогнемо.

Да ли смо се зачаурили у свој круг обавеза и проблема, у којима нема мјеста за друге. Јесмо ли постали груби на туђу невољу? И да ли смо од оних који гледају само на себе и којима је тешко назвати неки од хуманитарних бројева како би донирали једну марку?

Не, мислим да нисмо! Бар већина није. А то мисле и Игор, Гојко, Кристина, Кристијан и Јелена.

Они знају колико значи када је неко спреман да пружи руку и помогне. Они су на својој кожи осјетили хуманост на дјелу. А ми? Ми смо као друштво показали да још увијек нисмо изгубили вјеру у хуманост. И да смо људи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.