Искривљена слика
У Републици Српској је забиљежен рекордан број запослених лица. Само у посљедње три године печат у радној књижици добило је око 10.000 радника. Представници синдикалних организација ово објашњавају растом индустријске производње, али и новим законским рјешењима која су имала циљ да смање рад на црно.
Према неким ранијим подацима, у сивој зони економије било је запослена чак трећина радника. Послодавци су користили тадашње рупе у закону, тражили начина да дођу до екстра профита и користили неажурност инспекцијских органа.
Судећи према новим подацима, ипак се нешто мијења. И то набоље. Ваљда. Тако кажу.
И подаци о стопи запослености су сваким даном све бољи. Ова стопа је сваке године све већа, а она која се односи на незапосленост све мања. Међутим, ове податке треба узети са резервом јер они, нажалост, нису резултат позитивних привредних кретања. Они су посљедица све масовнијег одласка младих у иностранство, који се одјављују са Завода за запошљавање и одлазе у потрагу за неким бољим животом. Значи, није све тако бајно и сјајно. Има ту и сивила. Па и црног.
Они што треба да брине јесте то што се ради о неконтролисаном егзодусу младих и образованих људи.
Све ово је довело до тога да у појединим мјестима послодавци већ имају проблема са проналаском адекватне радне снаге. Све мање је доктора и информатичара, али и конобара, електричара, возача и грађевинских радника.
Руку на срце, самим властима, ма како то чудно звучало, одговара овај егзодус радне снаге јер они који су пронашли себе у некој од обећаних земаља годишње у БиХ пошаљу више од четири милијарде марака. Економски аналитичари сматрају да би без овог новца економија у БиХ доживјела колапс. Рекло би се, срећа у несрећи. Гледано из угла властодржаца.
Гледано из угла оних који гледају мало даље од "сутра", ради се о "кретањима" која би по БиХ, али и РС, могла имати несагледиве посљедице јер бисмо могли постати земља стараца. Земља без кадрова и будућности.
Да закључимо - статистички подаци знају некад заварати, али и створити искривљену слику. Шта чинити? Као прво, стиснути послодавце да пријаве своје раднике. Најстроже казнити рад на црно и свести га на подношљив минимум. А када то послодавци учине, онда и да исте те раднике не потцјењују и дају им нормалне плате са којима ће моћи пребацити преко петнаестог у мјесецу. И трећи услов, не мање битан, створити услове у којима ће политика бити креатор бољег живота, а не дио наших живота!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
