Институт
Институт за тражење несталих БиХ претворен је у приватну инострано-домаћу фирму која постоји само због привилегије појединаца да путем ње обављају новчане махинације служећи, успут, политици и интересима само једне стране у БиХ.
Информација да је син Амора Машовића, који није запослен у Институту, слупао или покварио службени теренац те институције, имала је очекивани епилог. Дакле, и упркос неодобравању српског члана тог Института да се за поправку исплати скоро 11.000 КМ, с обзиром на то да процедура није спроведена како треба, Машовић је одлучио да сам себи дозволи исплату.
Нико, дакле, није могао, хтио или смио да му стане на пут у спровођењу те, одраније уходане праксе о исплати сума у износу и до 15.000 КМ на име удеса и кварова теренаца за које је он задужен.
Коначан закључак о том случају требало би да дају ревизори, али очигледно је да Машовић ни њих не “зарезује”. Досадашња пракса показала је да Машовић већ годинама манипулише жртвама, мјестима страдања, националношћу и да је спреман баш на све.
Једној страни у Институту је све дозвољено, па нико неће одговарати ни за крчмљење државног, односно нашег новца, ни у случају нерегуларних уговора о раду које је менаџмент, уз аминовање чланова Управног и Надзорног одбора, потписивао са службеницима Института. Уз понеки, такође незаконит, отказ. Тако се Институт олако опростио од 300.000 КМ наших пара послије правоснажних пресуда донесених у корист службеника који су га тужили.
Интересантно је да су службеници на вријеме упозоравали менаџмет Института да су уговори нереални, али да челни људи те институције на то нису обратили ни најмању пажњу.
Али ни ту није крај чудима и незаконитостима у Институту. Наиме, члан Колегијума директора Марко Јуришић, исто као што је Машовић сам себи уплатио државни новац за поправку аутомобила, сам је себе тужио и од Института такође наплатио одштету. Тачно, тужио је он Институт, али због уговора о којима је као директор одлучивао и које је лично потписивао.
То је само мали дио незаконитости на којима почивају Институт и његов рад, па се зато Република Српска мора вратити својим институцијама и професионалном начину рада у тој области. Овакав Институт за тражење несталих БиХ нам не треба.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
