Институт за чекање
Од завршетка рата у БиХ ове године се навршава четврт вијека, али иако је прошло толико времена, на многе ствари које вуку коријене из тог доба још није стављена тачка.
Једна од њих је непроцесуирање свих одговорних за бројне злочине, а друга је то што хиљаде особа, којима је сваки траг изгубљен на ратиштима широм БиХ и другим адресама још није пронађено.
Многи чланови тих породица, које још трагају за својим најмилијима, нису више међу живима. Отишли су, а да нису сазнали шта се догодило онима за којима су трагали. Нису имали прилику да сахране барем један дио њих како би имали мјесто гдје ће моћи доћи, помолити се, запалити свијећу. Таквих ће, ако се процеси тражења наставе кретати садашњим темпом, све више бити јер видљивијег помака нема.
Кључна институција за тражење несталих је институт формиран на нивоу БиХ који годинама има бројних проблема у раду, на шта посебно упиру из Републике Српске, чији представници отворено упозоравају да има основа за сумњу да појединци свјесно не желе направити помаке када је ријеч о тражењу српских жртава.
То је за сваку осуду и нека иде на душу онима који тако раде јер рат је био и прошао. Нико нормалан га никада не би требао ни пожељети, али ако се већ одиграо и завршио, требало би радити на помирењу и суживоту на том подручју, а чиста прошлост, без упитника, једна је од основа за будућност.
Тражење несталих није лаган посао, а нарочито након оволико година, када је све мање особа које знају гдје су појединци или више њих закопани, као и оних који из ко зна којих разлога желе да причају о тим мјестима. Неки, ко зна због чега, нису хтјели ни раније и све то је, уз друге опструкције, довело до овога што имамо и данас. Четврт вијека касније.
Институт за нестала лица функционише дијелом у истеклом, а дијелом и привременом саставу. Нема потребне воље свих да се крене напријед и да се пронађе шта се пронаћи може. А на коцки су нечије мајке, очеви, синови, кћери...
Бројни покушаји реформе те институције нису уродили плодом. Одговорни и за то би требало да сносе одговорност, посебно ако би се утврдило да су својим дјеловањем свјесно успорили процес тражења несталих и оставили могућност да одређени путокази изблиједе и нестану на крају.
Све се чини да се свјесно купује вријеме и да је циљ да зуб времена учини своје. То је у, у овом случају конкретно, недопустиво.
Требало би уложити све напоре како би била пронађена и посљедња кост и да се утврди чија је, однесе онима који трагају за том особом, те им се да шанса да коначно имају мјесто на којем ће палити свијеће и доносити цвијеће.
То је, на крају крајева, њихово право, али и обавеза оних који су изабрани да управљају институцијама које се баве тражењем несталих.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
