Инфлаторни удар
Инфлација, као економски феномен, не познаје границе и једнако погађа све валуте, али не и друштвене слојеве, јер увијек, као по навици, негативне појаве најтеже погађају оне најрањивије, односно пензионере и раднике са ниским примањима.
Иако се конвертибилна марка, амерички долар и евро једнако суочавају са притисцима инфлације, она ипак несразмјерно погађа разне слојеве друштва и државе. Најслабији увијек најгоре прођу. Професор са Економског факултета у Бањалуци Драган Глигорић каже да је пад вриједности новца посебно карактеристичан за мање развијене земље, које су по неком неписаном правилу готово увијек више погођене растом цијена. Инфлација тако доводи до повећања неједнакости, јер богатији слојеви друштва имају веће капацитете за прилагођавање инфлацији, док се сиромашнији боре да преживе. Према анализама економских стручњака, десет година раније куповна моћ просјечног грађанина у БиХ била је значајно већа. Тада је за исту количину новца, односно 1.000 КМ, било могуће купити између 25 до 50 одсто више хране него данас. Овај податак јасно илуструје како инфлација еродира, полако урушава вриједност новца кроз вријеме, смањујући количину добара која се могу купити за исти износ. Пензионери, који често зависе од фиксних прихода, суочавају се са великим изазовима. Њихове пензије, које не прате раст инфлације, сваким даном губе вриједност и новац у њиховим новчаницима копни као снијег у прољеће. Ово их доводи у ситуацију да морају бирати између основних потреба, хране, лијекове и гријања, а често не могу ни то да приуште без помоћи најближих. Тако су многи на вјетрометини инфлаторних удара и често неоправданог раста цијена више гладни него сити.
Радници са ниским примањима суочавају се са сличним проблемима јер њихове плате расту пужевим корацима, док инфлација трчи зечјим скоковима. Повећање цијена основних животних намирница посебно погађа ову групу, јер већину свог буџета троше на основне животне потребе. Иако инфлација према званичним подацима стагнира па тренутна годишња стопа износи око два одсто, то, нажалост, не значи да стагнирају и цијене - оне само спорије расту. Руку на срце, у протеклом периоду расле су и плате, али према мишљењима економиста, то је добрим дијелом поништила инфлација. Просјечна плата у БиХ прије десет година износила је око 830 марака, а сада око 1.370 КМ. Међутим, математика је неумољива и када се у обзир узме да је трошковна инфлација, односно раст цијена, ишла до 50 одсто, реални раст просјечне плате је око 15 одсто. Међутим, када се то пренесе на најнижу плату која је реално порасла за поменутих тричавих 15 одсто и раст цијена од скоро 50 одсто, видимо да најниже плаћени радници заостају чак 35 одсто са својим платама за инфлаторним ударом. Тако се у пракси обистинила она стара пословица: “Не да се сиротињи ситно самљети”.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
