Има се, може се
Већини грађана у Републици Српској главне финансијске бриге у животу су како доћи до посла и ријешити стамбено питање.
Kуповина стана, куће или плаца за многе је неостварив сан, а они који се упусте у авантуру стварања породичног дома помоћ махом траже од банака, код којих се задужују на неколико деценија.
Многи приликом задуживања наиђу на несавладиву препреку јер банке траже испуњавање милион и једног услова прије него што “дају” новац.
Тако они који се одлуче на зајам, прије него што покуцају на врата банака, у џепу морају имати неколико хиљада марака којима ће платити брдо папирологије, нотарске уговоре, катастарске списе, али и саме кредитне службенике који дебело наплате обраду кредита.
Тако је куповина некретнине за велики број становника Српске недосањан сан, због чега на хиљаде младих остају у родитељском дому чак и када се удају, ожене, стекну дјецу.
Међутим, да у Српској има оних којима борба за егзистенцију не представља проблеме, показује чињеница да је један купац прошле године у Бањалуци за куповину куће искеширао чак 1,1 милион КМ.
За ту велељепну кућу, од 203 квадрата, радници са просјечним примањима који једва успијевају платити рачуне и саставити од првог до првог, морали би радити цијели један вијек.
Финансијска криза лани није мучила ни Бањалучанина који је пентхаус од 134 квадрата платио 340.459 марака.
Власници тих луксузних некретнина засигурно нису издвојили посљедњи новац за њихову куповину или се задужили код банака. Вјероватно у свом имовинском картону имају по неколико вила, станова, викендица и скупоцјених аутомобила. И није спорно да све то имају, ако су новац којим су то платили зарадили поштеним радом. Онај ко има, није спорно ни да може све што пожели.
Међутим, питање је могу ли се милиони у РС зарадити на поштен начин и да ли је та вила вриједна 1,1 милион марака бахаћење богаташа или стварна потреба човјека да ужива у луксузу који је стекао захваљујући својој проницљивости и осјећају за бизнис.
Можемо се надати да нови власник те скупоцјене виле није бизнисмен који новац згрће преко леђа обичних радника или неко ко своје запослене израбљује до границе максимума и за тај рад им исплаћује минималну плату. Да то није још један у низу послодаваца који годинама избјегава да плати порез држави.
Ако је тако, власти би хитно морале пооштрити пореску политику и стати у крај богаћењу појединаца који на туђој муци граде империју. Тачно је да социјалне неједнакости морају постојати у свакој земљи, али не баш такве да једни немају ни за кифлу, док други возе камине, авионе, јахте.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
