Има ли неко да хоће да ради?
Дај свега и дај још. То је реченица која се на овим просторима пречесто користи, а може да се односи на готово сваки сегмент друштва. Онај увијек актуелан, а тиче се радне снаге, често се појави у овој или оној варијанти и доказује чињеницу које смо сви свјесни - радника немамо и тражимо их на капаљку.
Потрага се, нажалост, не може ограничити на седам филијала Завода за запошљавање, већ се мора грабити и оно што је доступно у региону, ако уопште ти и такви радници желе да буду дио “радног увоза” у Српску.
Питање свих питања је да ли им је уопште исплатива једна таква авантура. Без обзира на све, карте су опет на столу и најактуелнији покушај спасавања коња на умору стручно је назван Регионални сајам послова.
Оваквим видом онлајн окупљања више од 150 компанија из БиХ и региона покушаће да кроз 1.000 огласа за посао нађе и попуни толико тражена радна мјеста.
Иако нам треба радника свих фела, статистика каже да су наше газде највише у дефициту са трговцима и ИТ стручњацима. За ове потоње највише је чудно што недостају, јер је информационо-комуникациони сектор и код нас платежно одскочио у односу на раније периоде.
Међутим, и тај скок је вјероватно недовољан у односу на то колико запад, па и регион, цијене рад на рачунарима.
За трговину и угоститељство је донекле разумљиво, јер сви знају да су напојнице на хрватским и црногорским плажама веће од биртије у, рецимо, Бранешцима код Челинца.
Било како било, послодавци су, по ко зна који пут до сад, сами себи дали нову шансу за проналажење нове радне снаге и биће интересантно сазнати податак о томе колико је до 31. октобра, до кад траје сајам, у БиХ запослено нових радника. Тешко да ће се негативни проценти помјерити за број навише, али нада увијек умире посљедња.
Међутим, ако оставимо по страни пуцње у празно пословне заједнице, суштина је, наравно, у промјени друштвеног система и стварању повољног амбијента за наше раднике да остану и да не иду преко гране трбухом за крухом.
Исто тако, образовни систем би требало да прати актуелизоване спискове са дефицитарним занимањима и да на вријеме образује наш кадар, а не да га тражимо негдје са стране. Да не спомињемо плате и услове рада као главни покретач у доношењу одлуке једног младог човјека да ли да оде или да остане. Држава треба да створи амбијент у којем је немогуће да човјек дође у ситуацију да има овакав избор.+
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
