Играње животима
Већ готово двије и по деценије, колико у БиХ траје рат против заосталих убојитих средстава, на ријеч мина трзају се сви, првенствено због страха које изазивају, али и чињенице да су скратиле живот стотинама људи на овим просторима.
Иако стотине деминера од протеклог рата па наовамо улажу надљудске напоре да очисте тло и воду од неексплодираних убојитих средстава, посла имају још преко главе, бар ако је судити према неочишћеним минским пољима које је дефинисао Центар за уклањање мина БиХ.
Према њиховим статистикама, минама је и даље засуто око 200 квадратних километара, што чини један одсто укупне територије Републике Српске. Тако "посијане" мине на некадашњим ратним линијама раздвајања угрожавају животе око десет одсто домаћег становништва, махом грађана Добоја, Теслића и Рогатице.
Додатна пријетња за овдашње становништво представља и несавјесно "ослобађање" ратног оружја. Тако припадници Републичке управе Цивилне заштите свако мало проналазе муницију, бомбе, празне пушке... по контејнерима, шумама, ријекама, а које су бацили бивши власници оружја.
Оно што представља много већи проблем су неодговорни појединци који, да би заштитили усјеве, постављају бомбе као замку за дивље животиње, угрожавајући на тај начин и своје и туђе животе.
Тако су искључиво због људске глупости и неодговорности љетос у само седам дана угашена два живота. Крајем августа у Приједору је један шездесетогодишњак сам себе убио док је постављао препреку од ручне бомбе за дивље свиње. Несрећни човјек је прије страдања поставио пет бомби, а на шестој је погинуо. Само неколико дана касније у Модричи је погинуо ловац када је у кукурузишту нагазио на намјерно постављену ручну бомбу. У оба случаја радило се о личним залихама оружја заосталим од протеклог рата, које су појединци чували само из њима знаних разлога. Ова два несрећна случаја завила су најмање три породице у црно, јер су људи које су вољели прерано отишли.
Туђе животе у руке свјесно или несвјесно узимају и појединци који својевољно скидају или премјештају табле за обиљежавање и упозорење на минска поља. Тако су бројна минирана подручја остала без упозоравајуће заштите, која бар донекле штити људе од опасности.
Како и зашто неко себи да за право да се игра људским животима, немогуће је разумјети. Да ли је у питању недостатак свијести или се, пак, људи воде оним "ма неће се мени десити", недокучиво је.
Људски живот је светиња, а они који дају себи за право да туђи живот стављају на коцку заслужују да буду најстрожи санкционисани.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
