И? Шта сад?
БиХ је угледала европски пут прије готово двије деценије, а кад је званично и загазила, махом је вријеме проводила тапкајући у мјесту или по принципу - један напријед, два назад.
Ако се ико наслушао силних прича да је његова будућност у Европској унији, то је дефинитивно овај дио Балкана, популарније “прекрштен” у “западни”, али су те охрабрујуће поруке увијек ишле у пакету с неким условима. Веома често немогућих у датом тренутку па и на дуже стазе.
А онда се десио руско-украјински сукоб који је, по свему судећи, промијенио погледе званичног Брисела на политику проширења да би, на првом мјесту, Унија ојачала своју позицију.
Тако је у четвртак, касно послијеподневне, одјекнула вијест да је БиХ сада и званично земља са статусом кандидата за пуноправно чланство у ЕУ. Како су пролазили минути, редале су се једна за другом, што из Уније, што с домаћих адреса, поруке да је ријеч о историјском дану и за једну и другу страни, али и да би сада требало радити више него икада или поново слиједи, овај пут, можда и дуже тапкање у мјесту.
Мало је оних који могу порећи да је давање кандидатског статуса БиХ добар и изнуђен гест европских званичника него што је посљедица онога што је у овој земљи урађено протеклих неколико година на пољу испуњавања услова које је Брисел поставио пред домаће званичнике.
Додатна потврда тога, можда и кључна, лежи у чињеници да је БиХ земља у којој конце још држе странци. И у виду троје судија који сједе, али и одлучују по предметима који долазе у Уставни суд БиХ и у постојање канцеларије гдје је и даље високи представник.
Међутим, било би сулудо не поздравити додјелу статуса кандидата, посебно ако ће то значити даљи вјетар у леђа развоју економије и инвестицијама, да би једног дана, а по могућности у скоријој будућности, БиХ и заиста постала дио европске породице под кровом Уније. Са свим својим вриједностима.
Али прави посао тек слиједи. И нико не зна када ће бити завршен. Искуство земаља из окружења не улива наду, али можда Европа настави с промјеном политике па нам се поново срећа осмијехне.
У овом моменту једна ствар је неспорна. БиХ, односно њени лидери морају да поправљају стање, не на силу и искључиво због захтјева из Брисела, него због оних грађана који још под овим дијелом неба виде своју будућност.
То је кључ успјеха и ове земље и њених народа. Ми, зарад себе, морамо да се поштујемо и да они који нас представљају на политичком пољу не траже да им се да ништа више од онога што им је дато уставним оквирима.
Сваки од конститутивних народа има своје погледе на одређене ствари и све су прилике да се то неће промијенити преко ноћи. Али вјерујем да сви желе бољу будућност, а ка томе води пут разумијевања и договора. Прегласавање и нереалне жеље су се, у небројено пута до сада, показали као слијепа улица.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
