И ми “ламборгини” за трку имамо

Небојша Томашевић
И ми “ламборгини” за трку имамо

Стара народна пословица “И ми коња за трку имамо”, али и прича из драме под називом “И ми трку за коња имамо”, осликава добро наше друштво, поготово када је у питању луксуз који се показује у виду скупоцјених четвороточкаша на улицама.

Међутим, у нашим приликама могло би се рећи: “И ми 'ламборгини' за трку имамо”, само је спорно да ли се ради о синдрому “покондирене тикве”, односно да се покажемо како смо бољи или бар исто вриједни као многи свјетски богаташи, или се иза свега крије нешто друго - на примјер прање новца.

Подаци Управе за индиректно опорезивање говоре да је у првој половини ове године за само десет најлуксузнијих возила плаћено вртоглавих 4,3 милиона марака.  Сада се на улицама наших градова возе “поршеи”, “ламборгинији” и “мерцедеси” вриједни неколико стотина хиљада марака. Највреднији у друштву безобразно прескупих четвороточкаша који су увезени од почетка године  је “порше 911 С/Т”, који је плаћен скоро пола милиона марака, а у његовом друштву је још један аутомобил исте марке вриједан 419.107 марака.

У топ десет најскупљих аутомобила увезених у БиХ, чија укупна вриједност премашује 3,61 милиона КМ, поред четири наведена, убрајају се још три “мерцедеса”, два “поршеа” и један “ламборгини”, од којих је сваки коштао више од 300.000 КМ. Ови подаци говоре да и поред чињенице да већина грађана једва склапа крај с крајем има и оних који су имуни на кризу.

То није ништа спорно и свако има право да себи обезбиједи луксуз ако може, али оно што боде очи и пали лампице изнад главе је “одакле некоме толики новац” и како је до њега дошао. Од оваквих информација  многима од нас “стане памет”  јер никако да докучимо  одакле некима новац за такав луксуз  у  земљи у којој се за лијечење дјеце скупља новац, а   дугови за порез премашују милионске износе. Увоз скупоцјених возила у БиХ представља занимљив феномен, поготово када узмемо у обзир економске прилике. Међутим, остаје отворено питање да ли се ради о синдрому “покондирене тикве” и показивању статуса или прикривању нелегалних активности, што свакако остаје на надлежнима да утврђују. Можда је најбоље да престанемо бити толико скептични и једноставно прихватимо да живимо у земљи изобиља гдје је вожња “ламборгинија” уобичајена појава, а проблем сиромаштва и незапослености  само мит. Док већина грађана размишља како да преживи од првог до првог, неколицина привилегованих очигледно зна тајну формулу успјеха - или барем тајне пролазе кроз које новац тече.

Наравно, држава би могла увести строже контроле и провјере поријекла имовине како би се спријечиле могуће злоупотребе и обезбиједила транспарентност, али то би значило да се дотичемо интереса оних који законе доносе и спроводе. Да ли је реално очекивати да се законодавци одрекну својих “златних кока”? Можда, али само ако престанемо сањати о транспарентности и правди и схватимо да су илузије о једнакости и поштењу у БиХ одавно заборављене.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана