Хуманост
Републици Српској прије пет година пошло је за руком оно што ни много већи ни развијенији у њеном окружењу нису успјели, да нађе системско рјешење за дјецу која на генетска испитивања и лијечење морају у иностранство.
Прије пола деценије донесен је закон и основан Фонд солидарности за дијагностику и лијечење обољења, стања и повреда дјеце у иностранству “Душа дјеце”. Захваљујући хуманитарној акцији “С љубављу храбрим срцима” обезбијеђен је почетни износ у каси овог фонда.
Од тада до данас стотине дјеце отишло је на лијечење изван граница Српске, а њихова дијагностика, операције, терапије коштале су око 20 милиона марака.
Само родитељи тих малишана знају колико им је значило што постоји институција на чија врата могу закуцати, јер почесто су одласци у иностране клинике захтијевали милионске износе, од којих заболи глава при самој помисли да једна породица са једном или двије радничке плате треба да обезбиједи толику суму за спас свог дјетета.
Како им је, то знају само они.
Иако су у Фонду задовољни пуњењем буџета, знамо да има и оних који су на самом почетку тражили да им се од плате не одбија проценат намијењен Фонду солидарности иако је то свега неколико марака мјесечно.
То је она једна кап у мору која сама можда и нема неку вриједност, али када сви дамо по толико, некоме смо помогли да добије лијек, нови живот.
Тужно је што постоје људи који не желе дати свој допринос и који мисле да се не може догодити да њима или некоме у њиховој близини затреба Фонд. Судбина такве почесто демантује.
И углавном су такви најгласнији и најупорнији кад њима негдје нешто запне. До тада, туђу муку не виде и не чују.
Још је тужније што у Српској има и званичника, љекара, и то на руководећим позицијама, који након пет година постојања Фонда “Душа дјеце” тврде да Српска нема системско рјешење и да се дјеца лијече СМС порукама. Срамота је што не знају да Српска једина у региону има системско рјешење. Срамота је јер су 504 дјевојчице и дјечака закуцали на врата тог фонда и добили неопходан новац.
Најљепше би било да никада никоме тај фонд не затреба, али жеље су једно, а живот точак који се стално окреће и никада не знамо како судбина може да подијели неке нове улоге.
Оно што знамо и можемо јесте да бар покушамо бити хумани, јер наше мало значи нову шансу за једног малог борца. Да не одмажемо онда када не можемо помоћи и да се информишемо, толико бар можемо.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
