Хуманост на дјелу
“Чини добро и добру се надај” стара је народна изрека која је свакодневно видљива на примјерима људскости хуманиста широм Српске. Њих је пуно, а један од посљедњих у низу је хуманиста из Градишке Драгослав Шиник који је са крстом на леђима од града на Сави до Бањалуке препјешачио за два дана.
Уз мото “Нека наша дјеца живе и након 30 година” послао је снажну поруку, помолио се за све људе, а посебно за дјецу са потешкоћама у развоју, за чија се права годинама бори. Помагао је Шиник и раније, био је покретач многих акција, али и ослонац рањивим категоријама, што ће сигурно радити и у будућности.
И што је најважније, није једини у тој мисији. Све је више оних који кроз волонтеризам помажу угроженима, а радује укљученост младих који олакшавају тежак живот многима. Дефинитивно један од њих је и Бањалучанин Лука Вучић који у слободно вријеме са кистом у руци слика природу, животиње, манастире, али и детаље као што су литије у Црној Гори, а онда продајом умјетничких дјела помаже слабије од себе. На тај начин, преко Србског сабрања “Баштионик” стипендирао је, између осталих, и дјецу са Косова и Метохије.
И баш тамо гдје се Србија спаја са небом, на мјесту за које је Његош говорио да је грдно судилиште и исходиште српско, једној породици олакшана је свакодневица захваљујући хобију младића, али и хуманости људи који новцем та умјетничка дјела откупе за само 24 сата. И док слушате, читате и гледате пуно тешких животних прича, уз одлазак комплетних породица и све сложенију економску ситуацију, овакве ствари доказ су да су међу нама велики хуманитарци спремни увијек помоћи. Написати ријеч о хуманости, а не поменути десетине хиљада људи који су увијек спремни да дарују најдрагоцјеније капе течности било би некоректно. И док је у свијету добровољно давалаштво крви мисаона именица код нас се, хвала Богу, тај обичај задржао и даље. Ипак, част изузецима, као што су Прњавор и Србац, који су даваоце са више од 20 даривања ослободили плаћања паркинг-простора доживотно, остали су глуви на хуманост. Ако само крену од претпоставке да једна доза од 420 милилитара спасава најмање три живота, а да при том ти људи не траже никакву накнаду, сви нивои, од локалних до државних требало би да кроз одређене подстицаје мотивишу све више младих да се укључе.
Није то само једна доза и два слободна дана на послу, то су три спасена живота, а што је суштина свега, помоћ иде најчешће до некога кога уопште не знате. Шиник и Вучић на свој, а хиљаде давалаца на неки други начин, доказ су да овдје и даље живи солидарност и открива наду да ће сутра бити боље свима.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
