Хрватска и Европа
Хрватице и Хрвати, браћо и сестре по Несрећи. Ето вас у Европи, а ево нас, некада суграђана ваших на граници Европе, с ове (друге) стране. Још корак-два и ви сте стигли. Нек вам је срећно, а ми? Нит’ стигосмо нит остадосмо! Веселим се сваком успјеху рођене земље, а још више се веселим што жив корачам овим балканским просторима који још не приспјеше у "заједницу европских народа и држава".
Док чекам да испратим кочије које ће вас одвести до бечког двора" или до "берлинске културе" премећем вијекове у којим је Европа била овдје. Становала овдје и крваве трагове оставила овдје. Моје разумијевање за хитање ка њој је тиме још веће. Да ли зато што не желите да се Она врати ви ка њој журите? Бог ће га знати!
Грађани Хрватске, Републико Хрватска, мој Кордун и моја Трепча је за неколико дана у Европи. Остала је бујад и иловача. Остала су неочишћена минска поља и димњаци без димова. Нахерене бајте и подбочени старци. Једни на сјећање, а једни на нагорјеле плотове. Опанци у блату, а слобода у срцу.
Не трудите се, не отимајте ми то. Ту Европа никад становати неће. Као што неће ни много даље од Загреба отићи. Тамо до Крапине, Јаске, Дугог Села, Зелине најдаље - можда.
Српска европска гробља нема ко да обилази. За коју годину из приступних фондова ће нас по обронцима Петрове Горе закопавати. Наши живи у Србији оплакивати. Тугујем!
Сањао сам како и ја идем у Европу. Пјешке и попријеко, на брзину као и 1995. године. Зауставих се на пространој пољани. У Босни. Тамо негдје између Новога и Сводне. На ливади разапети шатори. Све бијели и све свилени. И сви чекамо Европу. И Марко Краљевић трећи пут сишао међ’ Србе. Без топуза и сабље убојите. Микрофон му за ревером, а компјутер за појасом. Директна линија са Бијелом кућом. Преговара! Осмијех му на лицу. Само се Шарац ознојио. Народ по регијама и домаћинствима окупљен. Од шатора до шатора нечујни шапат или олајавање кружи. Злобници причају да је рампа спуштена, да се не може даље. Има ту око двјеста ’иљада душа.
"Ићи ће они који имају биометријски пасош, голобради младић глас пронесе. Ви други јок. Морате се вратити."
Ђед Ђуран (остаде без вида 1945. године када је из Загреба Европу ишћерао) не разумије о чему се ради па вели да он иде својој кући, јер је Европа умрла. Био јој на сахрани, сјећа се. Како да мртваца посјети? И наста свађа. Наста граја. Узбудише се духови, прорадише српске нарави. Неко и запуца… Пробудим се.
Не знам гдје сам, али знам да у Европи нисам. А ви, путујте срећно. А ако вам се тамо замјери, вратићете се будете ли имали са чим и са ким. Мени ионако није добро ма гдје био!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
