“Ходајуће бомбе”
Прича о покушају отимице двије дјевојчице на Старчевици која се брзо раширила градом ужаснула је становнике Бањалуке али и цијеле РС, а још већи шок је услиједио када су се појавиле информације да је то учинио психички болесник.
У посљедње вријеме све више је случајева у којима су починиоци бруталних злочина особе са одређеним менталним поремећајима. Читајући овакве приче не можемо да се не запитамо да ли смо постали друштво у коме је на улици све више болесних људи које можемо назвати “ходајућим бомбама” јер се никада не зна када ће они “пукнути” и неког напасти и повриједити. Нажалост на такве случајеве нико не обраћа пажњу док се не деси оно најгоре. Умјесто објашњења зашто друштво није пружило помоћ таквима и заштитило нас од њих и њих од нас, често чујемо приче “Био је добар, раније није правио проблеме. Нисмо могли да претпоставимо да ће се ово десити јер ни с ким се није свађао нити је осуђиван”.
Сви жмире док се нешто не деси иако је обавеза многих да раде на превенцији и спасавању људског живота и здравља. Психички болесници можемо бити сви ми и само је питање времена кад нам се може десити нешто што ће нас гурнути преко границе и кад ћемо се наћи “с друге стране”. Због тога не можемо кривити људе који су нажалост већ гурнути у другу још увијек неистражену и непознату страну људске психе, али можемо кривити друштво и сами себе за све злочине болесних људи. Психичке проблеме других, наших комшија, познаника не треба гурати под тепих, а на њих гледати као на неког од кога се треба одмаћи, већ им треба помоћи. Морамо да се запитамо шта нам раде љекари, полиција, правосуђе, зашто људи упућени на психијатријско лијечење све чешће излазе на улицу полуизлијечени или неизлијечени.
Стручњаци упозоравају да прогресија психичких симптома, може бити бржа или краћа, а ако се болест не лијечи она увијек узроке велику бол како појединцу тако и члановима породице и друштва де може да доведе до фаталног исхода. Показао је то и случај Жељка Стојановића који је 13. марта 2014. године у неурачуњивом стању усмртио возача “Аутопревоза” Бору Топића у чији аутобус је убацио ручну бомбу. Тек након тога је смо сазнали да је он душевни болесник и да су још у децембру 2013. правосудни и истражни органи имали те информације. Међутим, умјесто да му помогну надлежни су га тада пустили да слободно шета градом и поред чињенице да је у пресуди којом је осуђен због ранијег паљења аута покојног Топића стајало “Одустати од жалбе, јер је оптужени душевно болестан”.
Завршну реченицу предајем Буковском “Неки људи никада не полуде. Какве само ужасне животе воде”.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
