Хоће л' бити оног рата
Лидеру СНСД-а Милораду Додику и те како се има шта приговорити када је ријеч о политици и јавним наступима, али једну ствар му нико, никада и нигдје не може оспорити, а то је да је човјек мира.
Имао је Додик изјава, (арлауче са минарета) које су кокетирале са тешким шовинизмом, па чак и оних (неће мени судити судије Бошњаци) у којима је било призвука фашизма, али ко имало прати његов политички пут и опус, зна да су такве изјаве ријеткост и по правилу изнуђене неком много погрднијом констатацијом на његов или на рачун српског народа. За више од двије деценије у високој политици, ако за почетак рачунамо прво сједање у премијерску фотељу у јануару 1998. године, Додик јесте у идеолошком смислу направио заокрет од 180 степени, али и када је словио за миљеника Запада и данас када му се спочитава да је главни руски играч на Балкану, не може се пронаћи ниједна његова изјава у којој пријети ратом. Напротив, ако говори о рату, то је увијек у контексту у којем је прије два дана одговорио на ко зна које по реду вербално звецкање оружјем Бакира Изетбеговића.
- Ми нисмо ни за какав рат, нити се припремамо за рат. Ми нећемо повести рат да би Српска била самостална, ми ћемо Српску бранити и хоћемо свима да кажемо да ми овдје имамо право, ово је наш грунт и ово је Република Српска која нама припада и свим људима који овдје живе - изјавио је Додик, одговарајући да Изетбеговићеве ријечи да “не може рећи да неће бити рата”. Његову изјаву да би “радије умро него допустио да геноцидаши завладају дијелом БиХ” заслужује посебан текст, иако му је у суштини Додик и на то дао најбољи одговор поруком: “Када га сретнем, ставићу га тамо гдје је некад био”. Кратко-јасно и ништа друго не заслужује, ни Изетбеговић, ни његови истомишљеници.
А када се већ говори о рату, најбоља илустрација опасности од њега је сљедећи разговор двојице обичних људи:
- Хоће ли бити рата - пита један.
- Јеси ли ти имао кредит 1992. године? - одговара му други контрапитањем.
- Нисам, какав кредит.
- Јеси ли знао икога да је имао кредит?
- Па нисам, можда понекога.
- А знаш ли сада икога да нема?
- Не знам вала, сви су у кредиту.
- Е то значи да су ратни циљеви на овим просторима постигнути. Стране банке неће дозволити да се ратује, јер ко ће онда њима враћати кредите - кристално јасно је објаснио човјек.
Елем, једини рат који ће се водити у Српској биће онај међустраначки на изборима 2022. године око тога ко ће враћати 300 милиона евра добијених на Лондонској берзи?!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
