Хљеб са седам кора

Већ годинама у њиве улазе са стрепњом, гледајући у небо али и у новчанике и надајући се да новац који уложе у сјеме, ђубриво, орање, сјетву и жетву хљебног жита неће бити бачен у вјетар.

Литре проливеног зноја, жуљевите руке и лица поцрнила од сунца у пољима гдје раде од јутра до мрака, свједоче о њиховом труду и жељи да живе од свога рада и да са својих десет прстију прехрањују породице. Упркос томе, коцкице никако да се сложе у њихову корист па да са осмијехом на лицу жању плодове свога рада.

И није то случај само са пшеницом, почесто род кукуруза обере суша, а лед узме данак у воћњацима, па пољопривредници као по казни, само сабирају губитке. Елементарне непогоде тако из године у годину “начињу” ионако пољуљану пољопривреду и вриједне домаћине тјерају на муке.

Довијају се на све начине да обезбједе репроматеријал, заштите производњу како би имали какав-такав род и могли преживјети, а поплаве, суше и град свако мало односе плодове њиховог рада.

Многи су због тога “дигли руке” од пољопривредне производње, а како тај број не би растао из године у годину, подршка и помоћ пољопривредницима су пријеко потребни, јер ако потоне пољопривреда, ни остале привредне гране неће се спасити.

Подстицаји Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде РС сламка су спаса произвођачима. Међутим и ти износи, иако су далеко виши и редовније се исплаћују у односу на подстицаје које добијају пољопривредници у ФБиХ, требало би да се повећавају.

Ратарима свака марка добро дође да засију више и боље заштите производњу. Њихова борба не престаје, али сами ниједну битку не могу добити. Уколико изостане јака подршка институција, борба пољопривредних произвођача за опстанак биће борба са вјетрењачама.

Без пољопривредне производње на којој почива привреда и која је основна дјелатност сваког друштва, неће остати гладни само ратари, већ цијела Република Српска.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.