Хибридни парадајз

Вјероватно ријетко ко памти нешто такво, а и они који се сјећају сигурно припадају старијим генерацијама које није оковало потрошачко друштво у којем је све подређено профиту, а све оно што је природно, укључујући, нажалост, и укус поврћа и воћа споредна ствар.

Свима нам се бар једном десило да у супермаркету купимо свјеж парадајз, плодове смјестимо у дно фрижидера и заборавимо на њега, а када желимо да га употријебимо за два, пет или десет дана изненадимо се његовом интензивно црвеном бојом, али и беспријекорним изгледом, који је једнак као и у моменту куповине. У том моменту помислимо шта једемо и каква је то биљка која не труне ни седмицама након брања. 

Трка за профитом довела је до тога да је тржиште у посљедњих десетак година преплављено хибридима и новим високородним сортама поврћа које карактеришу савршен облик, боја и дуготрајност па тако парадајз врло често изгледа као пластични плод, а неријетко му је и такав укус, потпуно пластичан. Старе домаће сорте парадајза попут “новосадског јабучара” и “воловског срца” готово су потпуно ишчезле из комерцијалне производње иако их одликује савршен укус и мирис. Понеки килограм могуће је наћи у малим сеоским баштама код вриједних бакица које из године у годину брижљиво чувају сјеме.  

Поразно је што таква ситуација није само са парадајзом, већ и са другим врстама поврћа и воћа. Краљица сласти све мање има укус лубенице, а слична је ситуација и са дињом, паприкама, али и са воћем које све више губи окус и постаје готово безукусно.

Иако то љути већину потрошача, не би требало много замјерити бар домаћим произвођачима јер су због прекомјерног увоза, који је пријетио да им угаси производњу, били приморани да се окрећу хибридима јер су им гарантовали веће приносе, а самим тим и профит. 

Посљедњих година, баш у вријеме када стигне воће и поврће из Семберије, Лијевче поља и Посавине, због изостанка заштите домаће производње, по маркетима и пијацама продају се хиљаде килограма воћа и поврћа које је произведено у Македонији, Турској, Грчкој, Шпанији.

Чињеница је да се развојем хибрида у неразвијеним земљама које притишће глад осигурава значајна количина хране, али у РС и БиХ таквих проблема, хвала богу, нема, а не мучи нас ни раст популације, тако да је прибјегавање новим сортама које дају веће приносе науштрб укуса непожељно и беспотребно. 

Проблем је и прекомјерна употреба хемије у производњи која, осим плодова, загађује и земљиште и због чега би питање производње хране у скорој будућности могло постати горуће и најважније за опстанак човјечанства.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.