Хашки скандал

Та истина коју је признао Јонас Нилсен говори да судско вијеће није имало ниједан доказ да је одржан састанак војног руководства Војске РС у Сребреници на којем је наводно договорен план за злочин у том градићу, те да је судска одлука донесена на основу претпоставки, а не доказа.

То сада даје велику могућност преиспитивања свих раније донесених пресуда осуђеницима српске националности у Хашком трибуналу и покушаја скидања са Српске огромног терета као што је геноцид у Сребреници.

За све стручњаке, правнике и оне који су упућени у дешавања у Сребреници 1995. године одавно нема дилеме да генерал Младић није одговоран за оно за шта је осуђен на доживотни затвор, тако да их није изненадила истина коју је јавно изнио Нилсен.   

Позната је и чињеница да судије и тужиоци Хашког трибунала ту истину износе тек кад оду из тог трибунала и тек након што су доносили политичке одлуке по наређењу или по предубјеђењу. А очито је да је то било немогуће да ураде док су били у својству службеног лица. Нажалост.

Али, ето, добро је и то што им савјест проради, а морал не да да ћуте о ономе што су радили, па макар то било и тек онда када из свега изађу.

Јер то значи да ће, осим могућности евентуалног накнадног правног поступања раније пресуђенима, за историју остати забиљежена истина колико и како је Хашки трибунал фалсификовао доказе и доносио политичке пресуде.

Као што је остало записано, на примјер, и да је хашки судија Хархоф у писму оптужио Теодора Мерона и навео све о утицају ЦИА на хашке пресуде.

Тиме су у воду пале досадашње тврдње о постојању српског антихашког лобија и о лудим српским теоретичарима завјере. Напротив, свједочења хашких судија показала су да је Хашки трибунал експонент бјелосвјетског антиправног и антисрпског лобија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.