ГОСПОДИНЕ ДОДИК...
Неке вечери ме назва мој пријатељ, профа из Бањалуке, и каже да упалим БН телевизију. И погледах. Ту видим да сте моћни за не повјеровати, па сам одлучио сам да Вам се обратим овим отвореним писмом.
Ту вече сам гледао двојицу младих, писмених и информатички образованих, лијепих људи који од Вас траже да поправите студентски стандард и побољшате услове у студентском дому, иако је мјесечна станарина 10 КМ, а оброк 2,5. А не жале се да су храна и смјештај лоши. Млади људи, будућност Српске, увјерени су да то можете, па ни ја не сумњам. И стара гарда, професор Живановић. Додуше, он није будућност Српске, иако мајсторски уништава алкохол, који је једна од највећих пошасти српског народа. Претвара га у свом организму у нешкодљиве угљикохидрате.
Гледао сам и протесте у којима од Вас траже да поправите животни стандард, побринете се за раднике, пензионере и борце, да вратите младим људима полет и ентузијазам, да извучете Српску из депресије. Ја, раб божји Веселин, нисам неки Србин, али су ми родитељи Срби, дједови и бабе, па сам, можда, барем мало то и ја. А Ви сте предсједник РС и, с обзиром на захтјеве на демонстрацијама, јако сте моћни.
Од Вас се тражи да с багерима одмах почнете правити зграду студентског дома, прије пројекта, урбанистичке сагласности, одлуке градског вијећа и осталих глупарија. Па сам мислио да и ја од Вас затражим понешто.
Нисам се напатио као родитељи студената који од Вас траже толико тога, па ћу Вам изнијети само неке захтјеве.
Нећу тражити да ми дате косу, да будем виши од своја 182 цм, да могу на вратилу и разбоју исто што и некад. Али, пошто сам примио дегенек тих деведесетих у Мостару, имам пар лоше сраслих ребара. То ме некад јако боли. Волио бих да ми то ријешите, али без операције.
Осим тога, волио бих да пензија мојих родитеља буде већа од 300 КМ и да имају бољу здравствену заштиту.
Ја бих, пошто сам објавио 14 успјешних књига и примио пуно књижевних награда, волио добити Нобелову награду.
Ако не сад, онда за коју годину. Волио бих да вратите моје другове, Азера и Јоју. Азер ми је спасио живот једном.
Мом рођаку Здравку пронађите матер, одведена је и убијена у рату, да је човјек у миру сахрани.
Мом ујаку Ради вратите живот, умро је од посљедица премлаћивања, овдје у Мостару. Заправо, прво у логору Дретељ. Његов син није студент, завршио је студије, нема посао према својој струци. Мислим да негдје гули кромпир.
Волио бих да ми вратите младост коју сам потрошио на тешке физичке послове у вријеме кад сам требао студирати. Толико за сад. Хвала унапријед.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
