Горки увоз

Наранџе, банане и лимун стижу нам из увоза. Оправдано и логично. Немамо услове за узгајање тог воћа и да бисмо га јели, морамо да га увозимо.

Проблем је, међутим, што увозимо и јабуке, крушке и шљиве, које имамо на сваком кораку. Увозимо и кромпир, парадајз, мркву и купус, а и њих имамо на сваком кораку, односно на свакој њиви.

Чудно, али ништа ново.

Сваке године, па тако и лани, из разних дијелова свијета на тањире у БиХ стигли су милиони и милиони килограма воћа и поврћа и то милионске вриједности.

Стиже све и свашта, и шта треба и шта нам не треба.

А зашто и не би, када смо већ одавно постали тржиште које је познато по томе да се на њега без проблема могу увести производи које ти душа зажели. Од чачкалице до локомотиве и то без неке веће контроле.

А ко сноси посљедице за овакву ситуацију?

У овом случају, и то сасвим сигурно, домаћи пољопривредници, али и сви ми помало, или ипак мало више него што смо и сами свјесни.

Пољопривредници првенствено због тога што због неконтролисаног увоза имају проблема са пласманом својих производа, који им неријетко пропадају и због којих трпе милионске штете. Оштећени су и недовољно заштићени, а самим тим и цијела домаћа производња. А и сви ми трпимо посљедице, јер често једемо храну из увоза сумњивог квалитета.

Гдје је рјешење и како га пронаћи, безуспјешно се питају пољопривредници, али и сви они који желе да знају шта једу.

Одговор је само у строжим мјерама, у строжим контролама.

Нико није рекао да се увоз треба апсолутно забранити. То би било апсурдно. Спољнотрговинска размјена је потребна, али у неком реалном омјеру.

Није логично да домаће воће и поврће пропада и да за њега нема купаца, због робе из увоза, која је преплавила тржиште.

Крајње је вријеме да надлежне институције у БиХ озбиљно почну да обављају свој посао и да учине све да би заштитиле домаћу производњу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.