Глава у пијеску
Не треба бити Нострадамус или члан породице Тарабић да би се видјело како свакодневни живот постаје све неизвјеснији у игри која све више подсјећа на монопол, односно шах у ком су обични људи пиони, али и покер у ком је улог будућност читавог свијета.
Према Марфијевом закону - једна несрећа никада не иде сама. Након пандемије, дошао је рат у Украјини, санкције, покидани ланци снабдијевања и инфлација, која попут рака изједа европске економије и одбија да се повуче без борбе. И као што то увијек бива - главни кривац је управо људски фактор, безумље и похлепа једног малог броја људи.
У Европској унији упаљен је црвени аларм. У Њемачкој је потрошња меса и млијека пала на најнижи ниво у посљедње три деценије. Французи су почели да штеде на на вину, Шпанци на маслиновом уљу, а Италијани на тјестенини. Животни стандард је сваким даном све угроженији. Све већи је и број предузећа која проглашавају банкрот или селе производњу негдје на исток.
Нажалост, оптимиста је тешко бити, јер су европски политичари, поготово они из Брисела, спремни да и даље жртвују добробит својих грађана зарад “виших циљева”, прије свега оних америчких, али и великих компанија које су тренутно и главни покретачи инфлације. Влада огромна похлепа и готово да нико не размишља шта ће бити сутра, какве ће то посљедице имати по глобалну економију, али и животни стандард грађана.
Наравно, ту никако не треба заборавити поменути улогу САД који зарад очувања долара као свјетске резервне валуте, на чему је изградио своју империјалну моћ, али и своје хегемоје, је спреман Европу гурнути буквално у провалију, бацајући економске касетне бомбе.
Долазак јесени сигурно ће донијети нове и веће неизвјесности. Треба очекивати нови талас поскупљења, улазак у већу рецесију, а најгори је сценарио - стагфлација, спајање инфлације и рецесије.
Како дијелимо судбину Европе, ни у БиХ није ништа боља ситуација - ни у наредном периоду не треба очекивати разведравање. Наша једина предност, ако се то може тако назвати, јесте то што смо за разлику од већине Европљана ментално и физички отпорнији на несташице и поскупљења, на пад животног стандарда. Мање нам треба да будемо сретнији.
То наравно не амнестира домаће политичаре који у протеклом периоду нису донијели ниједну стратешку мјеру која би колико-толико олакшала живот обичним људима, али и послодавцима. Ако је и било неких приједлога они су падали у воду, јер се “чувала” фискална безбједност. Веће цијене значе и веће приходе од ПДВ-а.
И док ратари гледају у небо, грађани у све празније новчанике, домаћи политичари држе главу у пијеску, а они из Вашингтона и Брисела у облацима империјалног безумља.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
