Геније из Српца
Ући у историју са 23 године уопште није мала ствар. Па макар и да сте најбољи стријелац на мјесном фудбалском турниру или најбржи "клинац" из насеља у препливавању Врбаса. Али бити најбољи у историји високошколске установе дугој пет деценији, међу хиљадама талената из свих крајева републике, то је већ за дивљење. И дубоки наклон.
Филип Савић из Српца је један од 2.500 инжењера које је изњедрио Електротехнички факултет у Бањалуци. Али једини који је за знање и труд заслужио чисту десетку. Он не зна како је то излазити трећи или пети пут на испит. Не зна ни како је то поништити испит због веће оцјене, јер 11 још нису увели у процес оцјењивања. Знао је само за рад и дисциплину, коју су му пренијели његови родитељи, истакнути професори математике и хемије. Још од тренутка када је као ученик постао регионални првак из српског језика, физике и математике, многима је било јасно да се рађа будући академски грађанин који неће мијењати само себе, већ и свијет који га окружује.
Зато и није чудно што му је локална управа у Српцу прије пет година подарила највише општинско признање младима, а Фондација "Др Милан Јелић" дала стипендију, јер овакав таленат заслужује пажњу цјелокупног друштва. Није чудна ни његова велика популарност ових дана, јер славан преко ноћи постаје само онај ко је дању напорно радио.
Због тога је важно да Филип не остане успјешан само на папиру. Он је своју мисију испунио, а наша обавеза је да његов потенцијал искористимо и наше друштво погурамо ка снажнијем просперитету. И да га за то адекватно наградимо. Његови пријатељи са факултета већ годинама носе звање инжењера електротехнике и одавно су признати научни радници у свијету. Да ли смијемо себи допустити да нам измакне и најбољи међу њима? Колико дуго ћемо још толерисати одлив мозгова из наше земље?
Љекари, машинци, технолози и други стручњаци свакодневно ваде пасоше и "пале преко гране", а у родни крај се враћају само да дочекају старост. Сигурно је да ни Филипа најмање двије године нећемо видјети, јер ће то вријеме провести на мастер студијама у Норвешкој.
Зато већ сада треба реаговати и овом успјешном младићу обезбиједити адекватно мјесто у друштву. Њему не треба посао, он га је давно заслужио. Потребно му је већ сада дати функцију, катедру или истраживачки тим, под условом да неким самопрокламованим интелектуалцима не проради сујета и да, по већ виђеном рецепту, не учине све да угуше овакав таленат и капацитет.
Једно је сигурно, он за своју будућност не треба да се брине, али у том случају сви треба да ставимо прст на чело и замислимо се над својом судбином.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
