Генерације (не)писмених
Сваки пут када примијетим да је неко написао "незнам" или "немогу", растужим се. Звучаће као лаж, јер сам раније говорила да ми се од таквих граматичких грешака диже коса на глави, али сада сам због њих једноставно само тужна.
Наравно ту је и неизоставно мијешање ћирилице и латинице, убацивање енглеских ријечи као што су "цоол", "тханкс" или "џес", плеоназми попут "мала кућица", који су постали свакодневица све већег броја основаца и средњошколаца у Републици Српској, али и студената!
Нисам сигурна на који начин и како дефинисати коријен овог проблема, те у кога уперити прстом и оптужити га за генерације и генерације (не)писмених, али оно што је сасвим сигурно јесте да је ово велики проблем, на који се, изгледа, гледа "затворених очију".
Да проблем постоји признају и у школама и на факултетима, гдје тврде да је писменост младих на веома ниском нивоу. Тако професори на факултетима кажу да се у основним школама придаје веома мало значаја писмености ученика, јер би ту ђаци требали да стекну нека елементарна знања. С друге стране, наставници у основним школама истичу да се све ради по плану и програму, али да се усвојено знање не понавља, те да је писменост индивидуална. У средини су професори у средњим школама, који су свјесни да је проблем ту, али нису довољно јаки да га ријеше.
И док се тако "лоптица одговорности" пребацује са једне на другу страну, армије младих на својим најновијим мобилним телефонима и путем друштвених мрежа размјењује поруке на језику који је само њима знан и који је далеко од српског језика и граматике.
Добру књигу су очигледно затурили у прашину, и замијенили неким савременим лаптопом, јер забога - па ко данас још чита те књижурине. Не желе да им било ко попује, јер они су "цоол" и сасвим се добро сналазе и овако. Није их срамота што не знају како се пише "не знам", јер то не знају ни они са којима се друже. Оне малобројне који су пак успјели да савладају граматику нашег језика, и које свакако за то треба похвалити у ово савремено доба модерне технологије, сигурно прозивају штреберима и тако газе кроз живот. Ипак, не могу а да не питам њих, али и њихове родитеље, наставнике и професоре - "ђе је то запело"?! Зашто је један "ајфон" или "ајпод" за показивање важнији од познавања граматике нашег језика? Нека неко понуди одговоре! Наши млади то заслужују и хитно требају - иако можда тога ни сами нису свјесни.+++++
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
