Гдје су дјеца?
Кинеска политика једног дјетета започела је давне 1979. године и њен главни циљ је био смањење наталитета. Тамошњи брачни парови смију да имају само једно дијете, док на селу смију да имају једно или двоје, али под условом да је прво дијете дјевојчица.
Ми нисмо Кина и далеко смо од ове земље у сваком погледу, али, нажалост, том њиховом политиком водимо се и прије ње саме. Јер да је код нас већ годинама "на власти" политика једног дјетета, или максимално двоје, немилосрдно нам показују и указују статистике.
Све је мање дјеце, а све је више старих.
На прсте се могу набројати они парови који се одлучују на троје или четворо дјеце, и то је некако већ постало и нормално.
Млади све касније ступају у брак, а и када ступе, тешко се одлучују на проширење породице. Школске клупе су из године у годину празније, граја на дјечијим игралиштима и испред вртића све слабија.
Како то промијенити или, боље рећи, шта учинити да би се демографска слика колико-толико поправила?
Питање није једно, напротив. Питања је много, али одговор тек понеки на видику.
Ипак, једно од рјешења свакако је у мјерама које ће афирмисати наталитет.
Само ефикаснијим мјерама као што су веће накнаде за новорођенчад, виши износи материнских и дјечијих додатака, те увођење разних олакшица за породице са четворо или више дјеце може се реално, а оправдано стати насупрот бијелој куги.
Све што се сада чини за промоцију и подршку наталитета је добро, али недовољно, због чега треба да се удвостручи. Утростручи!
А послије тога, одлука и одговорност је на младим брачним паровима. Када буду створени бољи услови за проширење породице, лакше ће се умјесто за једно одлучити за двоје, а умјесто троје, за четворо дјеце. Лакше ће се мислити на будућност, а мање ће се постављати питање - гдје су дјеца?!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
