Гдје си био 1999.

Кључно је питање, наводи аутор, зашто Србија не осуђује удар на Украјину, када је Украјина оне 1999. међу првима осудила НАТО агресију на Југославију. Легитимно питање, уз једну наизглед небитну ствар која би, да је битна аутору, ваљда била и провучена кроз текст. А та ствар се тиче структуре власти у Украјини крајем прошлог вијека. Да је тада предсједник био Володимир Зеленски, да ли би осудио агресију? То га је, уосталом, питао и Александар Вучић.

БиХ се без унутрашњег консензуса придружила изјави земаља ЕУ о осуди дешавања у Украјини. Иако Милорад Додик тврди да је та одлука ништавна, БиХ су разни свјетски медији сврстали на мапу оних који су осудили Путинов потез. Јасно је да Путин зна став српске политичке стране у БиХ о свему што се догађа на Истоку, а није баш да то не знају ни на Западу. Отуда ни једни ни други, свако из својих разлога, не маре превише што је Свен Алкалај по инструкцијама из Сарајева урадио то што је урадио. То је свакако наша унутрашња ствар.

БиХ се, очекивано, подијелила и о питању Украјине јер ниједан рат не може да прође да се ми не упетљамо. Макар декларативно. Политичари, новинари и ини мрсомуди из Сарајева јашу по пространствима друштвених мрежа називајући Путина “Хитлером 21. вијека”, осуђујући агресију и кршење међународног права. Сарајевске градске власти обојиле су Вијећницу у боје украјинске заставе сјећајући се, како наводе “агресије коју су и сами доживјели” почетком деведесетих.

Аутор текста са почетка ове приче подсјетио је да су те 1999. на улицама Кијева и других великих градова у Украјини одржаване демонстрације против НАТО-а. Највећи протест, додаје, организован је испред Амбасаде Сједињених Америчких Држава у Кијеву, гдје је хиљаде људи носећи иконе, палило свијеће.

Те 1999. године у Сарајеву није било демонстрација ни паљења свијећа. Нико жив није се обрео испред америчке амбасаде да предводницима НАТО алијансе поручи да су ваздушни напади на СРЈ агресија и кршење међународног права. Напротив.

Двадесет и три године касније сву енергију упрегли су у подршку украјинском народу осуђујући “полудјелог руског диктатора” који “ничим изазван” нападе суверену земљу, “демонстрирајући силу и насиље”.

“Сарајево не смије шутјети док над било којим градом бдије судбина каква је деведесетих бдила над нама. Стојимо уз грађане Кијева, стојимо уз грађане Украјине”, написала је уз слику Вијећнице на “Твитеру” градоначелница Бењамина Карић.

Сарајево је ћутало 1999. Напротив, на тамошњим порталима се на годишњицу почетка НАТО напада на СРЈ поспрдно изражавају према наводима да је у питању био класични чин агресије.

Како повјеровати да су баљезгања по мрежама и осликана Вијећница подршка Украјинцима?

Није то што пишу по мрежама и боје по зградама порука Украјинцима, већ комшијама. И није подсјећање шта мисле о властитом, него о српском страдању. Украјинци су ту најмање важни.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.