Гдје је одговорност?
Шта је то одговорност, пословна или морална? Шта је контрола рада и ко је спроводи у БиХ? И прије свега, са којим циљем се те контроле у нашој земљи врше? Чему ревизије када је исход унапријед познат.
Исто нам се пише и кад је извјештај позитиван и кад је негативан. Друштво од тога нема никакву корист, само низ додатних издатака. Џаба трошимо људство, новац и папир на којем се ти извјештаји штампају.
Њихова једина сврха је да пруже информацију како Перо, Јово, Марко или Станко нису радили по јусу. Готово свакодневно се увјеримо да је у БиХ сувисло спроводити било какве контроле, будући да оне за које се утврди да су кршили закон и нису поштовали прописане норме нико не позива на одговорност.
Ових дана смо тако сазнали да је Министарство иностраних послова БиХ под управљачком палицом Бисере Турковић лани трошило новац и запошљавало мимо прописа и лимита, а ревизори су открили и да је крајем прошле године закључен уговор о физичком обезбјеђењу објеката у Бразилији, о чему нико у сједишту наводно није знао ништа. Уговор је тежак 135.000 марака, а закључио га је амбасадор БиХ у Ослу Бакир Садовић. Поменуто министарство једина је институција од 45 до сада ревидираних на нивоу БиХ, која је добила ревизорско мишљење са резервом и за финансијску дисциплину и за поштовање прописа. Ревизори су им скренули пажњу и на бројне друге грешке у корацима које праве годинама.
Али већ сада је јасно да ће сва та упозорења остати само мртво слово на папиру, да у поменутом министарству неће ни прочитати ревизорски извјештај, а камоли да ће их од њега забољети глава.
Јер најбоље се правити Тоша, то увијек пролази и када би постојало свјетско такмичење у тој дисциплини БиХ би дефинитивно била међународни првак. Неприкосновено смо први и када треба преузети одговорност за почињене поступке који крше пословне и моралне прописе.
У БиХ за већину политичара који су кршили и даље крше закон нема никаквих санкција, што је најпоразнија појава нашег друштва. А осим што казну вјешто избјегну они у најважнијим фотељама, ње нема ни за ниже чиновнике. Директори бројних јавних предузећа накалемили су милионска дуговања због чега су у најбољем случају смијењени. А и та казна углавном је симболична, да се јавности замажу очи. И траје мјесец-два до неког новог ухљебљења. Таман да између двије функције предахну на некој егзотичној дестинацији, одморе од мукотрпног рада који прати директорску фотељу.
Такав однос нас је и довео овдје гдје смо. А то је на само дно Европе. Посљедњи смо по свему. Изузев у преварама, лажима, заобилажењу одговорности, е ту смо неприкосновено први. Поносно носимо ту владарску круну, које се као народ по свему судећи не желимо ни да ријешимо.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
