Фотеље

Али тако дјелује само на први поглед. Ова фотеља је како сада ствари стоје, ипак преломила нову скупштинску већину, промијенила предсједника Скупштине и обезбиједила мир и спокој начелнику општине, барем до општих избора у октобру.

А да бисте дошли до ње и уживали у њеним чарима, није потребно да имате одговарајуће квалификације и радно искуство, па чак ни да будете паметни, довољно је да имате партијску књижицу, и то у сваком џепу по једну. И различито обојену. Јер данас је у моди црвено, сутра је плаво, прекосутра жуто и ако не пратите трендове, велике су шансе да ћете остати непожељни. Тада вам као једини излаз остају излазна врата на која ће вас у том тренутку врло радо испратити.

О власнику ове фотеље требало би да одлучује начелник општине који би на препоруку својих сарадника, у њу морао поставити некога ко посједује знање, чврстину и одлучност да посрнулу установу постави на здраве ноге. Поготово што је ријеч о институцији која одлучује о судбинама најосјетљивијих категорија, и то социјално угрожених породица, изнемоглих особа и незбринуте дјеце. Они се буде сваког јутра, не знајући да ли ће имати довољно хљеба. Због тога неко ко се налази на челу ове установе, мора имати јасан и дугорочан план да угроженом становништву обезбиједи мир и сигурност.

Умјесто тога, они се баве собом. Умјесто накнада и новчане помоћи, србачки лидери већ 14 мјесеци тргују скупштинском већином преко леђа социјалних категорија. Они не чују јецаје гладних беба, не осврћу се на хропац старих и болесних особа и не осјете бол малишана који ходају у раздераним патикама, јер се и сами не налазе у њима.

Како се другачије може објаснити одлука начелника општине да за власника ове фотеље одборницима предложи једног кандидата, а потом на самој сједници промијени одлуку и подржи другу особу.  Зашто је то урадио и по чијем налогу? Да ли је то цијена која се морала платити да би неко од одборника остао уз садашњу скупштинску већину и какву ће цијену због тога платити грађани Српца?

Претходни директор Љиљана Лазић није провела на функцији ни мјесец а већ ће морати потражити ново радно мјесто. Њена претходница Цана Стојковић је имала мало више среће и задржала се чак годину у директорској фотељи. Да ли у таквој ситуацији најугроженије категорије могу очекивати да ће им неко помоћи, када они који одлучују о њиховој судбини, не могу помоћи ни сами себи.

Један амерички публициста на почетку 20. вијека написа да вође одлучују брзо и сигурно и зато и јесу вође. Међутим, очигледно је да вође у Центру за социјални рад не одлучују о било чему. Зато би у нашем случају била примјеренија изрека - и над попом има поп.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.