Двије стране
БиХ чине Република Српска и ФБиХ и из тога јасно произилази да од односа између та два њена дијела зависи и како ће изгледати. Да ли ће успјети да се покаже и пред онима који у њој виде своју будућност или ће, ипак, да посрће на сваком кораку и гуши сваку наду у боље сутра.
Оно што гледамо и то предуго већ не обећава. Заправо, чини се да када год домаћи политичари покажу оптимизам да убрзо након тога све крене брзо низбрдо. Најсвјежији доказ за то датира из децембра прошле године када су партнери из Републике Српске и ФБиХ ставили на папир принципе на којима ће да раде, међусобно се поштују и не посежу за питањима о којима нема ни мрве сагласности свих страна у БиХ. И исте су, што је најважније, потписали тако се обавезујући да ће радити у интересу свих становника у Републици Српској и ФБиХ да би отворили врата напретку на пољу економије, људских права те европског пута цијеле земље.
Али на крају од свега тога, најављеног у добром свјетлу, није било ништа. Недуго након фотографисања и слања те добре и веселе слике у свијет услиједили су вербални напади из ФБиХ, који су појачавали како су дани одмицали те се веома брзо с правом слутило да ни овај мандат неће изаћи на добро.
Кренуло је оспоравање пројеката, иако је речено да ниједна страна неће оној другој блокирати вриједне послове које су зацртали у својим стратешким и развојним документима.
Истовремено, НАТО је све чешће помињан као адреса којој тежи БиХ и да ће ова земља уложити максималне напоре како би ишла што брже на путу ка том савезу јер је чланство њен главни спољнополитички циљ.
У дипломатији су, такође, кадрови лојални федералној страни наставили да раде по своме и по одређеним инструкцијама, игноришући поново захтјеве из Предсједништва БиХ, које је једино надлежно за вођење спољне политике.
И тако смо наставили да се вртимо у старом добром лавиринту изјава с једне и реакција на њих с друге стране, уз оне познате несугласице из ранијег доба, оног од када дуг Федералног завода ПИО/МИО према Српској премашује чак 1,4 милијарде марака те, између осталог, и оног од када Српска потражује 30 милиона по основу индиректних пореза.
Тешко се неко може сјетити када су политичари из ФБиХ, Бошњаци и Хрвати те ови из Српске сјели и искрено поразговарали о отвореним питањима које само стварају тензије на домаћој политичкој сцени и продужавају агонију. Некада се стварно и чини да то домаћи политичари свјесно и у договору раде како би у други план ставили неке друге, крупније теме.
Ако је тако, ни то није лијепо нити оно што народ од њих очекује. Онај обичан човјек жели да има нормалан живот, а не да стално живи у неком грчу док се свако мало помиње рат. Коме је до тога, има, нажалост, жаришта у свијету па некада се тамо и упути.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
