Два трагична јулска дана

Ово су само два дана у хиљадама дана туге и бола у душама мајки, очева, браће, сестара, дједова и дјеце жртава, које су изгубиле животе на истом простору, али у различитим периодима минулог рата.

Свака суза која је канула и која ће годинама квасити изборана лица мајки и других сродника убијених људи у Сребреници, опомиње преживјеле да овдје, због несреће која је задесила сребренички народ у посљедњој деценији прошлог вијека, нема мјеста за говоре о размјерама и квалификацијама злочина.

Јер, суза је људска као и бол коју носи човјек за изгубљеним бићем. Саосјећања су различита, као и туга и бол, које једни успијевају да обликују у “дубоки и најдубљи”. Докле тако? Куда смо кренули и знамо ли гдје ћемо стићи са полуистином и неправдом, које су постале синоним за Сребреницу?

Срби из Сребренице поштују све невине жртве из бошњачког народа. Не траже помиловања за појединце који су чинили злочине над Бошњацима, али траже да се казне и сви они који су починили злочин у Залазју, Ратковићима, Брежанима, Крњићима и још педесетак села и заселака, у којима су почињени масовни злочини над старцима, женама и дјецом.

О томе свједоче српски гробови. Они призивају савјест појединаца који су опљачкали њихове домове и живе их спаљивали на вјековним огњиштима. То је истина коју неки желе избрисати из свог сјећања и слободно шетати улицама Сребренице, ругајући се правди и пркосећи породицама жртава.

Заборављају при томе да у Сребреници нема побједника нити поражених. Да овдје живе бројне породице чија туга досеже до Петровдана 1992. године и 11. јула 1995. године. Да годинама покушавају да живе са неизљечивим ожиљцима у души.

Ако још није дошло вријеме за истину о Сребреници и правду за све њене жртве, намеће се питање коме треба полуистина. Људима који живе у Сребреници потребна је истина и правда, јер само с њима могу доћи до искреног помирења и боље заједничке будућности.

Када сви, а посебно представници међународне заједнице, прихвате те чињенице и када не буду на различите начине третирали два трагична дана јула у Сребреници, моћи ће да нам погледају у очи и кажу да истински раде на помирењу народа, уважавању другог и различитости, као и да доприносе расвјетљавању свих ратних догађаја од 1992. до 1995. године.

До тада ћемо, нажалост, бити свједоци да се овдје примјењују двоструки аршини, чак и када су жртве у питању. Жртва је жртва, а суза мајке је суза мајке, без обзира на то како се она звала.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.