Дух, не слово
Група грађана Сарајева јуче је протестовала испред сједишта ОХР-а одакле су упутили пар потпуно бесмислених и несувислих и једну поруку која им се вјероватно омакла, а којом су одговорност за политичку ситуацију у БиХ коначно упутили на праву адресу.
При томе су њихови захтјеви дјеловали прилично конфузно, јер су истовремено “дигли глас против рушења уставноправног поретка БиХ”, оцјењујући да је “за грађане важно да имају владавину права” тражећи у исто вријеме од њемачког дипломате Кристијана Шмита кога сматрају високим представником да “почне радити свој добро плаћени посао или да напусти БиХ”. Демонстранти су Шмита питали зашто не користи тзв. бонска овлашћења, а маску “огорчених грађана” потпуно су скинули тражећи од ОХР-а забрану политичког дјеловања за највише званичнике Српске и “све оне који врше атаке на уставноправни поредак БиХ”.
Протестима су успјели да издејствују пријем у сједишту ОХР-а, а један од учесника “спонтаних” протеста Сејфудин Хоџић демонстрирао је политичку сервилност и подаништво које бошњачки политички функционери показују према представницима међународне заједнице.
“Високи представник је показао озбиљност, иако данас није био на састанку, јер је овластио сараднике да саслушају захтјеве грађана”, бубнуо је имењак бившег социјалдемократе који се посљедњих година преметнуо у ригидног бошњачког националисту, а одазива се на презиме Токић. Не треба нагађати шта је циљ подилажења њемачком дипломати с којим се нису ни састали, али је зато од њих потпуно неочекивано, изненађујуће храбро и вјероватно омашком поручено да “грађани више неће тражити одговорност само од политичара, већ и од међународне заједнице која је учествовала у креирању уставног поретка”.
Дакле, вјероватно је у питању омашка, јер испада да демонстранти одговорност за политичку кризу у којој се налази БиХ фактуришу на исту адресу на коју и Милорад Додик. А он у име Републике Српске годинама уназад не тражи ништа друго, него да странци или конкретно ОХР и стране судије у Уставном суду БиХ, напусте БиХ и одговорност за креирање стања у овој накарадној земљи препусте домаћим званичницима.
А колико је накарадна показује чињеница да се шеф ОХР-а у прошлости понашао на начин да је по личном нахођењу смјењивао јавне и политичке функционере, уз лаконско образложење и без икаквих доказа да су кршили Дејтонски мировни споразум и угрожавали мир. Замислите да се Валентин Инцко дрзнуо на почетку свог мандата од 2010. до 2012. године када је БиХ била нестална чланица Савјета безбједности УН, па смијенио амбасадора БиХ при СБ УН. Било би то много боље, него што је на крају мандата повукао потез којим је пустио духа из боце. Духа, не слово!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
