Држава на папиру

Тог 31. маја 2012. група некаквих активиста је почела да у Приједору обиљежава “дан бијелих трака”. 

Иако су од наводног догађаја који су се сјетили да обиљеже прошле двије деценије, чињеница да нико 20 година нити је то помињао, нити обиљежавао, није их спријечила да помпезно, уз салву на Сребреници опробаних флоскула, покушају и Приједор учинити мјестом “геноцида” уз застрашујућу напомену да су Срби, маниром нациста, средином прошлог вијека, обиљежавали несрбе тјерајући их да на рукама, као знак распознавања, носе бијеле траке.

Иако је ова лаж у протеклих 12 година разобличена на више начина, и иако никакав доказ, акт, фотографија, поуздана пресуда, запис, о томе не постоји, пракса обиљежавања настављена је до данас, а за то вријеме БиХ је незаустављиво срљала у властиту пропаст предвођена онима који се, наводно, у њу највише заклињу.

До те 2012. ствари су донекле биле другачије. Прецизније, од 2005. и обиљежавања десете годишњице сребреничког злочина, којој је присуствовао Борис Тадић, преко разних иницијатива које су као оквир имале причу о суживоту и помирењу, све до 2012. чинило се да постоји снага у БиХ која ће о прошлости разговарати на другачији, коректан начин.

А онда су одлучили да почну са сребренизацијом Приједора. Годину након тога Бакир Изетбеговић је затражио оцјену уставности Дана Републике. У Хагу су привођени крају процеси против Радована Караџића и Ратка Младића преко којих је покушано термин геноцид поспремити и у друге крајеве БиХ мимо Сребренице. Сарајевска политичка клика очекивала је фронтални удар на Бањалуку који би био искоришћен за “јачање државе”, њену централизацију па и укидање ентитета.

И шта су добили? Једно велико ништа. 

Данас, 12 година након што су осмислили пројекат бијелих трака, Босне има много мање него те 2012. Готово да је никако нема. И нема то везе са радном групом о мирном раздруживању, ни са Кристијаном Шмитом, наметањима, резолуцијама, говоранцијама и изјавама.

Нити је Босна централизована, нити држава ојачана, напротив, два од три народа која у њој живе очима не могу да је виде.
Босна и Херцеговина као јединствен културни, политички, историјски, идентитетски простор постоји само на папиру. 

Одржава је тек економска прича. Марке и еври ентитетску границу не признају. Отуда остаје нејасно зашто су разни браниоци Босне били шокирани понудом Милорада Додика Сарајеву о раздруживању које би коштало двије милијарде КМ. Како ствари тренутно стоје, и те двије милијарде су превише.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.