Доживотни ожиљци

Лопте, ластиш, игре жмурке, лопова и полицајаца, одавно су замијенили мобилни телефони, разноразне друштвене мреже и апликације, а другарство се преселило у неки другачији, виртуелни свијет. Нажалост, многе генерације одрастају баш тамо у имагинарном свијету. Њихов узор нису Бранко Коцкица или Миња Субота, већ бројни јутјубери, а изазови са “тик тока” из којих све чешће вребају опасности, постали су модел понашања. Све то очигледно утиче на одрастање дјевојчица и дјечака, који почесто, да би се доказали у друштву, прибјегавају насиљу. Туче у школским двориштима готово да су постале свакодневица. И не одмјеравају снагу песницама само дјечаци, већ, нажалост, и дјевојчице. Посљедњи случај насиља међу дјецом који је узнемирио и згрозио јавност дошао је из невесињске Основне школе “Ристо Пророковић”.

У једном одјељењу седмог разреда седморо дјеце је шутирало и злостављало једног дјечака, а у другом одјељењу један ученик иживљавао се над вршњаком и то у учионици. Ужасна сцена злостављања снимљена је и завршила на друштвеним мрежама. Случај из Невесиња није једини. Нажалост, има их много, али се о њима углавном ћути. Шамарање вршњака постало је нормално, иако није и не смије бити. Немогуће је не запитати се ко је заказао у овом случају? Родитељи, наставници, директор школе, психолог, социјални радник... Гдје су сви били док се насиље над дјецом дешавало? Зашто је уопште дошло до такве ситуације? На та питања нико не даје одговоре. Бар не они који би требало да су најгласнији у овој ситуацији. Жалосно је да је надлежнима највећи проблем то што је снимак насиља завршио у медијима и што новинари зову и постављају безброј питања. А да су питања постављали они онда када је требало, до оваквих сцена сигурно не би ни дошло.

Васпитање се носи из куће и то је прво и основно. Али ни у ком случају не могу бити криви само родитељи, јер у ланцу васпитања и образовања много је више “васпитача” и сви подједнако носе одговорност, јер су, баш као и на бројна новинарска питања, ћутали и на поједине “несташлуке”. На насиље се не одговара насиљем, али се на насиље и не затварају очи, јер ако се догодило једном, може и да се понови. Уколико дјеца која су се осмјелила да ударају друга из клупе не буду усмјерена на прави пут, сутра ће ти исти дјечаци и у улози супруга и родитеља бити насилници. Не окренемо ли се едукацији, умјесто генерација одликаша, који на такмичењима нижу успјехе, доносе медаље и освајају спортске награде, у клупама ће стасавати насилници, који сутра неће презати ни од удараца, ни од оружја. О томе треба да размисле сви они који су бар једном затворили очи на вршњачко насиље, правдајући га дјечијом, несланом шалом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.