Долина туге
Слике које су јуче послате у свијет са обиљежавања Дана сјећања на 700.000 жртава злочина-геноцида Независне државе Хрватске у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини свједок су да ће младе генерације у Српској и у будућности чувати сјећање на своје претке који су мучки убијени од стране усташке руке.
Јер осим највиших званичника Српске и Србије који су одали почаст страдалим Србима, Ромима и Јеврејима, далеко је важније што се на стотине ђака слило у ту долину туге и тишине.
Обавеза и дужност, како ових, тако и будућих генерације је да никада не забораве патњу и тешку судбину нашег народа који је страдао у Јасеновцу.
У мањини је садашње становништво Крајине које нема претка страдалог у неком од усташких логора смрти. Није у њима убијан само живаљ са Козаре и околних мјеста, Нијемци и усташе су Србе доводили и из других крајева БиХ. Међу страдалим је и отац моје баке Саво (Гојко) Субашић којег су тадашње комшије, усташе из Травника одвеле у Јасеновац гдје је, према званичним подацима, убијен 1941. Моја бака није знала које боје су му биле очи, коса, какав му је био глас, јер је имала пет година када су га непријатељи заувијек отргли из њеног живота. Упркос томе никада није престала да прича о њему, а бол због његове преране и насилне смрти однијела ју је у гроб, а нама, њеним насљедницима, у аманет оставила да никада не заборавимо ту трагичну судбину и страшни злочин.
Оваквих личних прича је море због којих не смијемо сада, али ни за 50, 100, 200 година заборавити шта се десило у Јасеновцу, дјецу која су стављана у џакове и бацана у Саву, стријељане, жене и мушкарце убијене маљем, ножем...
Цијели свијет мора да зна за тај логор смрти гдје је злочин системски припреман и почињен свјесно, са намјером да истријеби Србе са ових простора. Вријеме пролази, али сјећања не смију да изблиједе, нарочито што злочинци никада нису одговарали за злодјела која су починили.
Не смијемо престати говорити истину, поготово сада, када дио хрватског народа настоји спровести ревизију историје и Јасеновац приказати као радни логор, а Јастребарско као прихватилиште за дјецу.
За историју кажу да је најбоља животна учитељица, али почесто из ње најмање научимо и кроз вијекове су људи падали на истим испитима, изнова и изнова водећи ратове у којима су страдали недужни и немоћни.
Јасеновац је лекција коју не смијемо заборавити, горка поука која увијек треба да нам је на памети. И то не само нама, већ и остатку свијета који не смије дозволити да више икада на овим просторима буду убијана невина дјеца, жене и мушкарци било које вјере и нације. Крви и сукоба на Балкану било је превише уназад 150 година, а нема тог узвишеног циља и идеала због којег мајка треба да остане без сина, дијете без оца, а сестра без брата.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
