Доказивање и показивање

Иронично звучи да они који за сваки потез српских политичара плачући и кумећи иду међународној заједници, која је Дејтонски споразум промијенила до непрепознатљивости, тражећи од њих нове интервенције и наметања којекаквих рјешења. Они који своје дјеловање дају у руке другоме не могу да причају о суверенитету и тачка.

Међутим, има нешто што би Срби, како у БиХ, тако и у региону, могли да науче од “пробосанских” странака. Они се окупљају чак и око измишљених опасности, док српски политичари ни код највећих проблема не могу да се усагласе. Књижевник Мухарем Баздуљ у својој колумни за наш лист написао је једну занимљиву ствар, а то је да се “за Хрвата треба доказати да је усташа, за Нијемца да је нациста, а само Срби требају доказивати да нису четници”. Неке нове прилике и поставке у региону допринијеле су томе да, поред тога што другима нешто морамо доказивати, ми једни другима морамо доказивати да смо Срби?! Мора се доказивати онима који се само показују у јавности као Срби. Можда дјелује да је јединство у српским земљама на високом нивоу, али сарадња и увезивање не значе ништа док нема јасне националне платформе. Функционисање, како други воле да га назову “српског св(иј)ета” дешава се стихијски и продукт је дневнополитичких и тренутних идеологија. Платформа Срба је платформа оног који је у тренутку јачи. Тај који је доминантан постаје морална вертикала, мјера патриотизма и сви други морају њему да доказују своју љубав према отаџбини.  Због таквог маћехинског односа свака побједа коју остварујемо као народ након бројних напада задњих 30 година пада у воду, јер се сами међусобно посвађамо. По оној универзалној, они који су себе ставили на прве линије фронта у времену кризе постају плијен оних који су притајено и дипломатски, а у суштини хињски, стајали са стране. Тако свака побједа умјесто радости доноси горчину, а српска слога још једном постаје тешко достижан идеал.

Срби су за идеју прокламовану у Гарашаниновом “Начертанију” изгубили око три милиона људи у наредних 100 година од објављивања тог документа. Цијена јесте била превисока, али је створен здрав основ за идентитетски, културни и идеолошки развој српског народа. Данас важна идентитетска питања попут његовања сјећања на страдања у НДХ, Јасеновац или Одбрамбено-отаџбински рат остају само на нивоу најава и дневнополитичких флоскула политичара. Све то створило је ситуацију да факултети у Бањалуци не прихватају подизање спомен-цркве, да централни споменик борцима стоји на нивоу приче о идејном рјешењу, а меморијални центар у Јасеновцу буде талац жеља појединаца.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.