Дејтон
Од дана потписивања Дејтонског споразума, који је зауставио рат у БиХ, прошло је 16 година, а цијели овај постдејтонски период обиљежен је различитим тумачењем овог споразума од стране политичара који су се у овој земљи смјењивали на власти. Различито га тумаче и аналитичари, историчари, академици, обичан народ...
Једни би вољели да је он другачије организовао ову државу, други да је прецизније дефинисао уставно уређење, док постоје и они који сматрају да су из њега изостављени. Сви се помало боје његовог мијењања, изостављања из његовог садржаја, а самим тим и нестанка.
Према другим врстама тумачења, Дејтон има слово и дух, прва опција је обавезна за Републику Српску, друга се подразумијева за Федерацију БиХ.
Која је од ових опција исправна, посљедњих 16 година требало је да разјасни високи представник међународне заједнице. Aли не, он се у постдејтонском периоду претворио у нешто што никако није било замишљено у војној бази Рајт-Петерсон у америчком граду Дејтону. Он је постао диктатор који покушава да промијени сам документ којим је установљен, а самим тим и уређење државе и једва створени мир.
Оно што је сасвим сигурно јесте то да БиХ, без оквира који је прописан прије више од деценију и по, не би могла да опстане.
Међутим, свакодневно се у посљедњих 16 година из сарајевских политичких кругова чује опција разградње, прекрајања, мијењања Дејтона. Зашто? Зато да би се створила бошњачка земља у којој не би могао да опстане ни Србин ни Хрват који не одговара вољи Бошњака.
Ко има право да ремети баланс на нивоу БиХ, да разбије подјелу између три конститутивна народа и сву политичку борбу која је пратила настајање тог баланса? Нико.
Дејтон је у ових 16 година показао да може да живи и да обезбиједи да се у овој немирној земљи живи у миру. Има слабости које се из њега репродукују, али је тренутно један једини и најбољи систем који је могућ у БиХ.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
