Дејтон 20 година послије
Дејтонски споразум који је уједно и устав БиХ и у коме јасно стоји да је ово земља у којој су подједнако равноправна два ентитета и три конститутивна народа, већ двије деценије клацка се на ваги и оцјенама како домаћих, тако и међународних званичника.
Мишљења о овом темељном међународном документу на коме почива БиХ се разликују. Једни би да га мијењају како им падне на памет, други би да се досљедно примјењује док се не постигне сагласност свих актера да се промијени, а трећи би ову ситуацију да искористе за властито ухљебљење и поновно продужење мандата OHR-а и високог представника.
Сви се макар декларативно слажу с тим да би БиХ требало брже да се креће ка Европској унији и да коначно двије деценије након окончања рата стане на властите ноге.
Они који мало више памте сјетиће се, ако буду реални и незлонамјерни, да је ова земља у међувремену различитим интервенцијама отишла од изворног Дејтона и на том свом дводеценијском путу посрнула. Умјесто три министарства, колико их је имала на почетку на нивоу БиХ, умножила их је на три пута више, а број агенција, дирекција и других различитих институција знају ријетки јер су многе од њих ницале као гљиве послије кише без јасних задатака и овлашћења. Администрација се гомилала без икаквог смисла и стога и не чуди да је БиХ "појела администрација" и да је постала полигон за којекакве како домаће тако и међународне мешетаре.
Да се мешетарило показује и чињеница да међуентитетска линија која раздваја или спаја ентитете, Српску и Федерацију, ни двије деценије након рата није прецизно дефинисана.
Ентитети који представљају двије цјелине ове земље различитим интервенционизмима су покушавани да се обезвласте. Због различитих колосијека којима се гура ова земља не чуде оцјене да је у константној кризи. БиХ је већ одавно постала полигон трећеразредних бјелосвјетских мешетара, изродила се у мјесто наметнутих политичких љубави и двије деценије тавори као вјежбалиште међународне заједнице. Ова земља, која већ двије деценије носи епитет протектората, неће моћи да се креће ка нормалној демократији ако институција високог представника, која је у континуитету кршила Дејтон, коначно не напусти БиХ и ако домаћи актери не уваже реалност. Од тога ће свакако зависити то да ли ће се ова земља распасти или ће опстати. За ово јој никакав високи представник не треба, а амбасадори других земаља би коначно требало да се врате своме послу и да се не мијешају гдје не треба.
Консензус и договор су домаћа задаћа у којој неће бити гажења конститутивности народа и девастације Републике Српске. Без тога ће се ова земља сигурно распасти.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
