Дан жена

 Протести у борби за женска права настављени су и наредних година, а најмасовније демонстрације организоване су 1908. године, када је више хиљада жена у Њујорку захтијевало право гласа, краће радно вријеме и дебље платне чекове. У наредних неколико година талас демонстрација је захватио цијелу Европу, а на приједлог њемачке револуционарке Кларе Цеткин установљен је Међународни дан жена.

Иако се идеја о обиљежавању 8. марта јавила с циљем побољшања положаја жена у друштву, тај празник је данас попримио неке потпуно друге облике. Добио је свечарско обиљежје, када припаднице њежнијег пола њихове јаче половине изводе на свечану вечеру, купују руже, накит и ципеле. Оне мало срећније и дубљег џепа добију прилику да за “свој дан” отпутују у неку од европских метропола. Она историјска конотација празника, због које је и настао, одавно је бачена у други план и с ти­м се слажу готово све жене. Празник који означава борбу жена за истакнутију улогу у друштву, многи су (читај мушкарци) у календару заокружили као једини дан у години када својој дјевојци, супрузи, мајци, сестри и кћерки поклањају пажњу.

За такво стање добрим дијелом су заслужне саме жене јер су дозволиле такав однос према њима. Себе готово увијек стављају у други план. Породица, посао, пријатељи, кућни љубимац по неком неписаном правилу готово увијек су испред нас самих. Иако смо на борбу за социјалну, економску и политичку равноправност потрошиле више од 110 година, чини се да нисмо много одмакле од припадница љепшег пола које су живјеле у доба Кларе Цеткин. Истина је да смо данас образованије, похађамо признате универзитете, имамо право гласа на изворима, возимо аутомобиле попут мушкараца, ако не и боље, руководимо државама и милионским компанијама. Међутим, када се само мало загребе испод површине, на позорници званој живот су хиљаде и хиљаде жена, посебно на Балкану, које су своје снове пустиле низ ријеку зарад мира у кући, дјечје среће, али и да би угодиле родитељима и браћи, заборавиле су ко су, шта су, шта воле и желе. Та извјесна борба за већа права већини жена је створила само додатни терет. Јер кад заврше осмочасовно радно вријеме на послу који им доноси колику-толику сигурност, када дођу кући, морају стати за шпорет и скувати ручак, ухватити се крпе да орибају кућу. Жена ничега није поштеђена јер она може све.

Прослава 8. марта постала је парадокс. Дан у ком добијемо понеки поклон и ријечи подршке да смо покретачка снага друштва, власнице најпозитивнијих идеја, незамјењиве супруге, сестре, мајке, домаћице и краљице нам не треба. Треба нам буднија свијест о нама самима. Да можемо рећи: “Уморна сам, не могу и нећу”. Џаба нам 300 празника ако саме не схватимо колико вриједимо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.