Дан послије

И то је добро. У односу на ратни период са којим се често ових дана поредимо, предност коју доносе канали комуникације је видљива и корисна за спознавање ситуације у којој се налази човјечанство те за извођење неких закључака. Такође, ударају се темељи и за озбиљне анализе понашања свих структура у друштву кад једном све ово прође.

И тако, ако изузмемо најважнији, здравствени, угао цијеле ове ужасне приче, у којем се свака земља сналази тако како се сналази, немогуће је игнорисати поремећаје које је пандемија изазвала у другим областима, односно какву ће економску пустош, социолошке и психолошке посљедице на здравље нације корона оставити, али и како ће дефинисати политичке односе у будућности.

Нама у Републици Српској Србија је логично најближа и најдража па је највећа пажња усмјерена управо на дешавања преко Дрине. Не без разлога, јер Србија је, по дефиницији, најозбиљнија држава на Балкану, па је очекивано да сви крајичком ока пратимо какви се потези тамо повлаче, а о тамошњем здравственом систему и квалитету љекара није потребно претјерано много трошити ријечи, јер, да није тако, не би свих ових деценија, за све озбиљне медицинске случајеве и лијечења, помоћ тражили у тој земљи.

Корона, међутим, није учинила ништа па да поларизација српског друштва на провучићевске и оне друге снаге нестане. Тачније, учинила је да постане још јача, а у то су се, као никада до сада, уплели и медији па је подјела на “већинске” и “тајкунске” толико ојачала да су колеге на конференцијама за медије више питале једне друге него саговорнике. Све док им није забрањено да долазе на те скупове. Сада већ историјска Вучићева изјава да “они хоће њега да изолују да би корона победила” остаће записана као симбол да се током пандемије у Србији није промијенило ништа и да ће, “кад све ово прође”, све бити исто као и прије.

Кад види Србију, човјеку са ове стране Дрине просто накратко дође нешто мило што наши кључни носиоци политичких функција нису огрезли у политичку поквареност, бар у данима када је на сцени борба са невидљивим и ниједног момента измишљеним непријатељем.

Да се разумијемо, и овдје има поремећаја и покушаја деструкције. И овдје има пакости и подозрења, критизерства и неукости и овдје су друштвене мреже легло бедастоћа, самопромоције, недостатка храбрости и вишка самопоуздања. И овдје ће, вјероватно, све бити исто кад све ово прође, али за сада већина успијева да разликује тренутно битно од небитног или бар покушава да то ради.

Ко је кризу схватио као прилику да из ње изађе као бољи политичар, љекар, новинар, човјек у много је бољој позицији од оних пакосних, фрустрираниих и озлојеђених, којима ни изолација и све вријеме овог свијета које могу да посвете себи неће превише помоћи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.